Нова искра

— 240 —

мисао о бежању и спасавању сасвим је далеко од и.е. Беше јој као да се мора сва оиружити и иредати гибању мора. Прво осети да лежи иа води и да јој плима благо хлади потиљак. Она састави руке иза главе, а рашчешљаиа коса паде јој преко мишица и лежаше расута по таласима. Осети нешто неисказано. Протегли се, опружи и затвори очи. Тад јој беше таласаво кретаље мање; учиии јој се као да је све видније, као да сунде сија. Она ноново отвори очи и нађе све промењено. Море беше глатко као огледало, непокретно и са дивним, дубоким плаветнилом. Оунце је стајало високо на небу и грејало. Хаљина јој се чињаше влажна. Дотаче је: ие бејаше више мокра. Она се окрену око себе. Какав призор! Бескрајна, гаирока иучина, равна, као огледало, а небо у свима бојама. Музика одјекиваше. И цвркутање птица и удар зебе. Ослушну. Тада се осети тако срећна, тако блажена. Поново се онружи, дуго, дуго. Нову снагу осети у жилама: здравље! здравље! Учини јој се да јој тело није било никада. тако лако. Руке јој но имађаху никакву тежину вигае. И тада се сети доктора и његових рочи. Као муња прође јој кроз душу. То јс! Да, то је: оздравЉење! оздрављење! Али она не осећаше никакву потребу да каже то матери, да зовне старца који јој је оздрављење прорекао. Само један осећај овлада њоме: не желети ништа! И није ништа желела, јер јо била срећна! — На веранди, где је болесница лежала, стајаше лекар поред постеље и посматраше њено увело лице. Наједа-

ред нриђе јој ближе, наже се над њом и ослушкујући наслони уво на њена нрса. Брзо се диже, пође журно вратима и викну чуварци; — Што је могуће брже, зовите матер; али брзо, брзо ! И одмах се врати болесници. Руке су јој биле састављене иза главе. Лепа, дуга коса, која се иначе у витицу унлоташе, бејагае се расплела и расула по белом јастуку. — Она је тихо уздисала. Изгледагае као да хоће да говори, али се није пишта могло разумети, само се усно кретаху. Тада се болесница насмегаи и диже обе руке. Лекар их прихвати. Докло со она, не отварајући очију, пола диже, одјекну тихо: — Оздрављење! Потом се иолако завали. Лагано со испружи. Старац јој сиусти руке. Његова вегатина бегае вигае непотребна. Ступи на ограду од веранде и наслони се иа гвоздену нреграду гледајући немо у цветни, мирисни, пролећни врт. Трже се из својих снова. Најтеже му је јога остало: мати је могла свакога часа доћи. Локар диже завесу, јер сунце није вигае сметало болесници. Један пар зеба, које су цвркућући ловиле у гранама трегање гато се нрема прозору савијаху, прну уплагаен. Млаз румених цветића паде, нолето са трегање и обасу одар оздрављено покојнице! 0 иемачког ирввео Ч.

Над једкт/ш гробом

а нс знам зашто, ал тек често пута Нека чудна туга испуни ми груди, И у мени тад се полагано буди Сећање на прошлост. И док мисЗ лута По пустоме гробљу сахрањених нада, Палих идеала, младости без цвећа, Мене уздах гуши, туга бива већа, И низ лице тихо врела суза пада. И ја плачем горко над тим црним гробом Што ми младост узе. О, младости моја, Како брзо паде без буре, без боја, И колико жеља свенуше са тобом! Слатки снови моји! Минуло нас доба, И јесењи ветар развеј'о нам руже ; И сад после свега још гаврани круже Изнад једног новог, побусаног гроба. Зпјечар, 1904.

О, почивај мирно у ковчегу свсме! Мир дубоки влада око тебе свуда. Таласи живота туда се не ломе, Туна нема мржње, разврата ни блуда. Осушени венац изнад хумке худе Зашумори болно кад га ветар дирне, И ничега више осим црне груде И запевке тужне у вечери мирне. Снивај слатко сада. У вреви живота За те беше само трзања и бола ; Понижена често горе и од скота, Варала те вазда тек надања гола. Спокојно и мирно под бршљана сплетом, У том тихом кутку где природа ћути, Спавај. И никада у твом гробу светом Нек ти суза моја покој не помути. Милутин Јовљнови-ђ