Нова искра

- 241 —

Српски народно-црквени сабор

III в. пре Христа у Грчкој, ХУ1 век у Италији. А кад кажемо рад на Леиоме, ту подразумевамо колико материјално Лепо: Лепо у облицима, светлости и звуку, толико исто и духовно Лено, морал. Јер по нама. и морал па и религија цветови су који ничу на естетичној основи. Радити дакле на Лепоме, у кодико за тај посао буде потребних услова и спреме, зпачи радити са највише шанса на путу ка културном савршенству. Сад, од куда то да нае Лепо потреса, да се пред њим најсуптилнији делови душе и осећаја наших, иначе притајени, усталасавају, да нас крећу, да нас подижу, — питање је које не мислимо овде расправљати. Тек доказивати да рад на Лепоме, да Лепо оплемењава, излишно је. Прича о Оршеју, сину Аполонову и лири његовој, на чије би се звуке, кад би он ударао на њу, и најбрже реке заустављале, и најкрволочније животиње заборављале дивљаштво своје, а читава

осетљивих људи, дакле људи суптилнијих осећаја, који су као очарани задржавали се пред каквом сликом у природи, пред каквим пејзажом било под јутарњом светлошћу, било под вечерњим сутоном, било под бледим зрацима месечевим?! Вар је мало њих који су осетили сасвим нове, дотле непознате дражи, поред какве изненадне песме славујеве, жуборења потока, или хујања ветра кроз оголеле јесење гауме? Ва.р је мало њих, који су под сводовима какве старе, порушеие грађевине, чије зидове бршљан или коров шара, осетили јасније ио мало кад, онај дубоки појам о пролазности свега, и сетни и потресени одлазили са тих развалина, где су дошли добро расположени? И ето, такви осећаји, које те појаве буде, најсавршенији су део у људској природи. Обујмљени њима људи се уздижу и стварају дела од вредности. И то је најјаче мерило вредности свих артистичких продуката. Што у

)-(аша лктерарна крктика ,

ознати нам велики мислиоци свију векова, чија су имена и многа дела читаве векове преживлкчвали, нроповедали су, да је рад иа Лепоме, да су естетичке творевине свију народа највернија слика и најсигурнији доказ духа и величине појединих народа. Та истина освештана вековима сија у свој светлости својој и на хоризонту модерних народа. И гато год је један народ долазио ближе савргаенству свом; гато год је ближе ступао апогеји своје културне величине, тај рад, рад на Лепоме у најгаирем смислу те речи, узимао јо све већег и већег маха. Доказ

брда кретала се да их гато боље чују, — само је једно елегантно хиперболисање те истине, исто као и она једна манасгирска легенда са обала Рајне, по којој је племенита свећеиица једна нровела три стотине година слушајући птицу из горе (песма јој је живот вековима продужила), исто, као и она жена о којој говори Мишле у својој Историји Француске (св. II) која је, под Лудвиком Побожним, чувши први пут оргуљу, умрла од усхићења. А гато вреди за музику не вреди ли у толико истој мери и за појезију, за какве светлосне појаве, за какву слику или архитектонску творевииу? Зар је мало њих