Нова искра

— 242 —

једном вештачком делу буде више онога нечог неонредсљенога што нас узбуђује, што из личне наше прошлости евоцнра оне ретке моменте, кад смо потресени тонули у некој пријатној чежњи; кад су нам груди биле пуне наде, воље, енергије; кад нам се срећа осмехивала и еви златни снови изгледали да ће се остварити, једном речи, кад је биће наше било у потпуној хармонији са читавим светом и животом који се смрћу свршава, што, велимо, у једном вештачком делу буде више тога, у толико је и вредност његова већа. А од свију артистичких производа, поред музике, артист може тога елемента највише да унесе у литерарна дела. Реч људска ипак стоји као најјачи мотор за потресање људске душе. Па како је пород тога за рад на лепој књижевности потребно најмање материјалних средстава, то се од свију вештина највише неговала и негује лепа књижевносг. Управо: у културном развоју свом и у раду на Лепоме, сви народи почињали су тај рад прво с лепом књижевности,. па су се доцније постепено развијали и живопис и скултура и нарочито архитектура. Ва те вештине требало је много више материјалних средстава и требало је много више утанчанога укуса. Литература је вршила ту благородну улогу: она је спремала земљиште за те остале вештине. Што је било с осталим народима, дешава се и код нас. Највећи број радника на Леиоме, или бар оних који су ради да то буду, ми данас имамо у лепој књижевности. Њихов број расте, и никада их у Српству није било више но што их је данас. А има их и добрих и рђавих, и интелигентних и ограничених, и талентованих и без талента, и таквих који су свесни значаја лепе књижевности у једног народа, и таквих, који о томе појма немају. Ваш зато, што је од материјалних срдестава за неговање те вештине потребно само парче хартије, перо и мастило, има их и званих и незваних. И кад то стоји, кад је то несумњиво, може ли бити благородније улоге у друштву, но улоге литерарног критичара, човака, који није у стању ништа сам да створи, који, исгина као оно паразит, живи о туђем зноју, али који може тако много да привреди, као интелигентан и начитан, као човек који је путовао, који зна туђих језика, и који је видео много, много више но скоро сваки наш почетник књижевиик, а хоће на томе пољу да ради. Јер док је књижевнику поред осећања Лепога потребно и стварачке моћи, дотле критичар треба да има само осећање Лепога, и љубави, велике, широке, незаинтересоване љубави за све што је лепо. Као што се види, ми овде искључиво говоримо о критичарима који имају услове за то, који су спремни, који доста знају и доста су видели, јер верујемо да ми и таквих имамо. 0 оним пак стотинама младића, који почињу своју литерарну каријеру, или бар како они мисле да је почињу пишући критике, онда кад сами још ништа, апсолутно ништа не знају, о тима и такима не мислимо се бавити, јер само говорити и ређати речи није ништа. И последњи геџа из Хомоља може нам рећи своје мишљење о свему што види

и чује, па и о Вонусу Милоском, Оикстовој Мадони, каквој симфонији Ветховеновој и Оветом Петру у Риму. Само шта би то било? Вило би мишљење једнога геџе из Хомоља. Хоћемо дакле да говоримо само о оним нашим литерарно васпитаним људима, који имају услова да буду добри споредни радници на развоју наше лепе књижевности. Еао што рекосмо, ми тврдо верујемо да у нашем друштву имамо и таквих. Али иа жалост, и поред њих, ми и даи дањи немамо још нн једног литерарног оглашеног критичара, који је био у стању да се успне на ону потребну висину, са које би хладно и беспристрасно говорио о делима која узима иа оцену. Немамо ни једнога који је био у стању да се отме утицају личних симпатија и антипатија, и према томе, немамо ни једнога, чија би реч била меродавна. У највише случајева накост и злоба, добро или рђаво мишљење о писцу, дрскост и безочно величање свога ја, па чак и иекакво шегачење, недостојно васпитанога гимназисте, били су вођи нашим литерарним критичарима. Кад то велимо мислимо на пр. на онога једног нашег критичара, који говорећи о преводу једног Мопасанова романа, који је превео један његов пријатељ, хвали дело као нарочито добро за нашу читалачку публику, и вели, како је боље за то дело дати динар и по него попити код Хајдук Вељка или код Еоларца неколико чаша пива и појести неколико переца. Као што се види врло духовита литерарна онсервација. Ватим додаје: помислите само, ми емо досада преводили и Дарвина, и Хекела, и Спенсера, и Бихнера, а нико се раније не сети да преводи Мопасана. Колико бесмисленог у неколико речи за љубав пријатељства! Стрпате и науку и лепу књижевност у једну врећу, и ако су иаучни закључци, макар у датом моменту, универзалне вредности; и ако оно научно: два и два равно четири, вреди и пред париском академијом наука и пред каквим збором Хотентота, и ако опет, с друге стране, радови једнога Мопасана не могу никако бити једно и исто пред сунерфином, већ блазираном француском читалачком публиком, и нашом, која још држи гусле и пева о Краљевићу Марку и Муси Кесеџији. Па онда сетисмо се онога другог, који говорећи о једном делу вели, а то стоји и штампано, како је он о томе и томе и раније говорио, и то, допустиће се, с компетенцијом говорио. 0, где сте Сен-Веву, Сарсеју, Вринтијеру, Фагеу, где сте Лесингу, где сте Минцу, ви, који иишући нисте знали да говорите с компетенцијом, где сте, да видите Србина брата, који савршенији и спремнији него ви, зна то, па чак то и каже, и то штампа ?... Говорећи оно горње сетисмо се такође и онога нашег литерарног критичара, који говорећи о једиој књизи налази на првом месту, како је хартија, на којој је књига штампана, врло доброг квалитета, и како је, као што они високим стилом кажу: техничка сграиа дела за сваку похвалу. Помислите само каква духовитост, и нарочито како лепа лекција из литературе нашој читалачкој публици.