Нова искра
244 —
9
ника, само онаЈ литерарни критичар, који свестан инФеријорности свога литерарног рада, и иоред тога ради и с љубављу и безпристрасно на њему, само тај има услова да помаже развијање књижевносги на којој ради. Сав остали рад литерарне критике не само да не помаже кљижевности, него јој још наноси грдне штете. Кад велимо то, сетисмо се онога једног нашег критичара који, говорећи о једном почетнику и вегову делу — десетак штампаних листића обичне шеснаестине — вели, да је то дело од епохалног знача.ја, и да је млади пиеац тим својим делом постао творац нове школе. Замислимо сад случај, да се тај младић у души не насмеје толикој бесмислености свога великог пријатеља; замислимо да не буде толико интелигентан да осети колико је смешнога у том мишљењу његова пријатеља, и он је пропао, као што је, на жалост, већ приличан број наших талентованих младића, и пропао на тај начин. Не изгледа ли према томе, да у наших литерарно спремних људи има свега потребног за добре литерарне критичаре, сем истинске љубави према Депоме, и сем такта, онет једног плода естетичиог васпитања? Кад погледате само шта су многи од њих из личног расположења у звезде ковали, и из личног нерасположења под ноге бацали, разумећете у многоме ово носређено, хаотично стање што влада у маси наше читалачке публике. Бојимо се да не грешимо, али нама се чини, да се и дан дањи највећи део наших белетристичних дела израђује по некаквим палилулским узорима и мустрама. То со још и данас највише тражи и највише плаћа. Ми чак имамо великих приповедака којима је сав материјал дао извесган политички моменат, чисто локалне природе, и наши литерарни критичари, место да о таквим делима, као литерарни критичари, и не говоре, они на против седну, и о таквим делима, који с радом на Лепоме имају толико исто заједничкога колико с Партеноном каква кровињара, нишу и на дуго и на широко, и хвале, хвале Боже мој, од неба до земље. И наравна ствар да се на тај начин незналачка публика не изводи на пут сазнања. Та за име Бога, може ли бити данас и каквих ђака гимназиста који не знаЈ *у за ону тако, тако стару исгину, да вештине немају отаџбине, као тато је немају ни страсги, ни снови који људе крећу; као што је нема ни светлост, нити извор њен, сунце. А има ли и у нас ма и једног литерарног радника који ради у ком другом циљу а не у искључиво томе, да му име живи и после смрти, и то не само у његову селу, но и ван села? Има ли и једнога који у души својој није ма једном помислио и на ту срећну евентуалност, да ће и његово име живети и после њега, као што живе мпога имена разних народности чија се слава преноси с векова на векове? Па кад таквога ни једнога нема, да ли су се иапга књижевници ма једном запитали: шта ли је било то што је учинило да имена тих великих људи вечно живе, и то не само у узаним њиховим народиосним границама, него и далеко, далеко
иреко њих? Ако су се запитали, оно што им је на први поглед упало у очи било је то, да се кроз њих није осећало ништа ни локално, ни провинцијално, ни нацијонално. Вечне оне одлике људске природе, вечне слутње, снови, наде, страсти, патње, туга и жалост, смрт, која нас све чека, то су били основи на којима су се дизала сва вештачка дела која су преживела своје творце. Ако грешимо кад тако мислимо нека нам се каже чега нацијоналног, чега провинцијалног и нарочито чега локалног имају у себи радови СоФОКла и Еврипида, Иктинуса, Фидијаса и Пракситела, Микел Анџела и Давинчија, Дантеа и Петрарке, Корнеља и Расина; чега Хамлет, Фауст, чега музика Бетховена и Мозарта, чега Ана Карењина, чега Унижени и увређени? На крају је памети да српском, односно ма каквом писцу, његова нацијонална средина даје највише, да не кажемо једини материјал за његове литерарне радове на Лепоме; али та средина само је оквир, у који он, ако је прави артиет, има да стави ма и најмању парцелу онога нечег вечитог, општег, људског, или бар то мора да му је једини циљ. Шта може једном интелигентном човеку, кога, као интелигентног, стално муче они вечити, у вечној сумаглици омотани проблеми живота, шта таквом једном може да каже какав Митко из Сурдулице, кога нам писац само као Митка иредстаиља, са оним његовим локалним обележјем; шта њему може да каже оно већ бљутаво: кућо моја, очи моје, најо, бато? Аисолутно ништа. Е, али је некакав критичар наш говорећи о радовима наших модерних приповедача, избацио и реч нацијонална ириаоветка. И многи иаши сироти књижевници који мало знају, мало су видели, мало читали и имају мало талента, верујући да и такво чудо може у литерарном свету да посгоји, сели су и радили у духу ,нацијоналне приповетке." Ал' зато опда, кад ти сироти књижевници буду још за живота свога посматрали помор своје литерарне деце, онда би ту критику требало довести и рећи јој: гледај само, гледај, то су жртве твоје несавесности. Место да си их као спремнија упутила, ти си саветима својим, у којима није било праве љубави, учинила, те су они, радећи и тежећи сазнању истине и Лепога, лутали свег века свог. Ако је у неговању и васпитању игде потребно нежности и пажње то је потребно у неговању почетника радника на Леноме. Самим избором тога свога рада сви они дају довољно доказа о томе да нису обични младићи. Да им свима погледи иду ка нечем бољем, савршенијем, узвишенијем, што многи од њих у грудима својим осећа, па је рад и да га оствари, рад је да га и другима пружи. С тога и завршујемо ове редове с молбом упућеном нашим спремним литерарним критичарима: више, много више љубави и искрености, и не заборављајте, да је у градини људској најплеменитије оно цвеће ка којем и ви по који пут кренете да га заливате или да га искорењујете! П. Ј. Одави^
•о-у