Нова искра
Деда )Кквков јМегдан мвтииит догађа^ из Првог УетамаКа — г срстедомј; -
■4
олео сам деда Живка, после наших, вигае него и кога. иа свету. Кад опазим њега да иде нашој кући, радоснији сам био и више сам волео него кад ми бабо донесе симит из чаргаије. А и бабо је волео деда Живка, и ако нам није био, онако, никакви род ; и нана га је волела, а волели су га и сви наши кућани Знам, чим деда Живко уђе у кућу и назове Бога, а бабо устане и лепо га дочека сгојећи... Нана га нољ уби у руку, за тим остали кућани, па онда нагрнемо ми, деца, ако то нисмо већ још на шору урадили. Он свакоме од нас лепо каже „жив био", па помилује но глави или по образу, а мени мило, Боже, мило, па ми чисто удари ватра у образе, не знам ни ја гато... Бабо га онда понуди да седне и пружи му столицу. Он се полако, старачки спусги, и онда одукне. Уморио со отле-дотле, од његове куће до нагае, а није била бага тако далеко. Него, и био је вала зорли стар, претурио осамдесет година. Дочекао већ и „беле нчеле", и био је најстарији у целом селу. С тога су га, бој се, и звали сви деда Живко. — Шта се ради у селу, Нинко ? Тим је речима обично почишао разговор,- јер деда Живко никада није игаао у село, судници ни механи. Он је долазио само иагаој кући, чича-Ивковој, попиној и по кадшто гаколи.... По неки пут господии гкупи ђаке, па им деда Живко прича. Неки пут је, опет, долазио госнодин његовој кући, иа му деда Живко прича, а он седи па бележи у некакву лепу кожну књижицу.... Кад тако почну разговор, бабо му иснрича, шта има новога у селу, а он само ћути и слуша. Ми, деца, упиљимо очима у деда Живка, па пратимо сваки покрет очију његових, сваку промену на лицу његову, и по томе познајемо, да ли му се допада или не допада оно гато му бабо прича... У том, која од жена, донесе послужење: мед с водом, ракију и каву, ако је нре ручка, или јабуковачу, ако је после ручка. Кад је деда Живко ту, код нас, онда смо и ми гости. Јер у нашој кући био је обичај, кад дође ко тући, да нас, децу, сатерају где у гаукар, и недају нам се појавити нити ићи тамо, у стајаћу собу, где је гост. А кад дође деда Живко, не знам гато нам је то бабо одобрио, смели смо седети с њима у соби, и слушати све гато се они разговарају. Онда смо и ми, бага као гости, добијали меда за послужење. Али нама је било милије слугаати, кад деда Живко почне говорити, него и само послужење. Једва смо чекали да он почне, а кад он узме причати, онда би га три дана слушао. Некако је лепо говорио, па ти чисто мило, а причао је,
неки пут тако страшне приче, да се нама, деци, накостреши коса на глави, и најежи кожа; а неки пут, опет. причао је по нешто смегано, да се ноизврнемо од смеја. Он прича лепо, нолако, све као да чита из књиге; како је било за турског вакта, како је било у разним бојевима с Турцима. Шта су Турци радили Србима, а гата су, опет, ови нагаи њима. Он то све зна и памти, јер је био у свима бојевима у нагаем крају, све је то он преживео и преко главе претуриоИ ето, данас сам већ човек, имам хвала Богу и своју децу, али су ми јога мила дугаи причања деда Живкова.
Једнога дана, беше неки светац па со није радило, дође деда Живко нагаој кући. Ми смо га јога из далека оназили како се погурио, па иде полако, ослањајући со на свој кукасти штан од мрког трна, од кога се, веле, боје и вампири. Кад га опазисмо, кликнусмо од радости, јер по одавно пије долазио, па потрчимо пред њега, да га пољубимо у руку. — Жив био, Кићане!.. Жив био, Пупљо !... Жив био, Златане! ... Тако деда Живко, свакоме детету, даде име, и то му имо дође некако згодно, приличи му. Мене је, ето, звао Кићаном, и све ми се чинило, да друго име никако не би добро било, не би ми приличило, и навикао сам на њега, као да сам се с њим родио — Јешу нашег звао је Пупљом, што је имао повелики трбух, на му се увек појас смакне на више, и дође под мигаице, преко прсију. Јову је, опет, звао Златаном, гато је имао косу жуту као злато, па се пресијава... Нагау Миљу звао је Бладика. Она је била најмлађа међу нама, а увек је игала распојаса, само у когауљи Кад дочекасмо деда Живка, ми радосни скачемо око њега као јагњићи по ливади. Јова нема кад да чека да уђе у авлију кроз капијицу, него пређе преко вратница и отрча у кућу. — Је ли вам бабо дома? — Јесте! одговарамо сви. — Је ли здраво? — Јесте! — А где је! — У кући! — Е, добро, добро!... У том се и бабо нојави на кућним вратима. Јово му већ јавио. Уђосмо у стајаћу собу, која је самим гуњама и босиоком мирисала. Ми се одмах поређасмо и наместисмо, па укекетили очима у деда Живка
— 260 —
*