Нова искра

— 261

Бабо и дода Живко цочеше разговор, који иас ни мало није занимао, јер емо једва чекали да деда Живко почне причати што из старих времена... Али никако да дође ред на то. Они разврзли па разговарају о берићету, о цени гаљива и жита, о јабуковачи, и све тако којешта. Ми већ да изиђемо из коже од несгрпљења... Бабо за тим поче причати: како Маринко Јелић умало није убио свог сина у винограду... Био сумрак па није познао да је он, него потегао из нупше, али срећом промагаио — Тако ти и ја једном, мал' нисам у лудо платио главом поче деда Живко, а нама чисто лакну, наместисмо се још боље, па зинусмо и упиљисмо очи у њега, да нам само ни једна реч његова не промакне. — Било је то још у почетку крајине, — наставља он. Јави нам господар Чупић, да се Турци спремају из Босне да пређу Дрину и да робе по Мачви и Јадру... Нареди нам да сви похитамо с оружјем њему Јадно ти нам оружје онда!.. рече деда Живко и благо се насмеши. — Еад се скуписмо, ни десети није имао по какав зарђали крндељак, друго све дошло празиих

Брзо се опет искуписмо сви. Ми, који смо били без оруж.ја, сваки се завргао дреновачом, па сам себе чисто вара и мисли да је пугака, па јорданимо. Господар Стојан прегледа све, а лепо видим како му се цело лице смеши, али некако се болно смегаи. — Морамо тако, браћо, рече он, кад немамо оружја. Да бар Турке преваримо, да их бар поплагаимо, нека помисле, кад нас из даљине виде, да имамо сви оружје, нека добију страх... и ту Чупић скреса негато Турчину. — Него, наетави господар Стојан, да би те дреноваче још више личиле на пушке, ољугатите кору, па их на ватри опалите, нека се црне. Места за наоте обавите иловачом, да остану бела... Ми га одмах послугаасмо и дадосмо се на посао. И да ви'га, лепо је изгледало. А и замашна она дреновача, на се у свакоме од нас разиграло срце у прсима... Мора да смо и Турцима изгледали страгани, кад су

гаака, к о није се смело држати оружје.

Госпо-

дар Стојап прегледа оно мало оружја гато јс било, а видига лицо му се замрчило. Раздаде иешто оружја гато је он имао. Они што беху ближе узеше по нешто, а ја опет остадох без пугаке... Момци раздадоше небаиу, а он се узбдао горе-доле, видиш нешто крупно премишља.... Дода Живко се ту мало накашља, узе сатљик с ракијом, помилова га, прекрсги се и напи, па иружи баби. — Ех, муку ли смо ти мучили! настави он. Голо, босо и сирото, без пугаке и ножа, дигло се да се бије са силним Турчииом, од којих је сваки био до зуба паоружан! .. Али опет, хвала Богу, који је био на нагаој страни и помогао нам!.. И деда Ж-ивко и бабо прекрстигае се у овоме свечаном тренутку, па се прекрстисмо и ми, деца, како је које знало и умело. — Еле, хода тако господар Стојан, хода скоро черек сата... Онда му се лице као поче ведрити. Он стаде, поглода по нама, а око му сева да те пресече. — Добро ће бити, рече он, готово сам себи, па ће тек онда гласно нама: — У чијем забрану, браћо, има доста дреновине? Народ гракну. Једни веле у овога, други у онога, трећи опет у онога!... — Е добро, браћо, рече ои, а брк му се смеши. Ва то хајдете сад, сикире у руке, па насеците дреновача, мало мање од вата дужине, а у дебљини руке... Сваки, који иема пушку, нека соби спреми дреновачу. Ми не знамо гата он хоће, али се опет као досећамо. Сви који смо били без оружја, разиђосмо со ио гаумама. А онда ти је било гауме куд се макпога, а није као ово оад...

Ж. Марковић Место код Орашца на ком је уговорен уотанак

из далека видели толику војску , па сва наоружаиа дугим пупшама, јер су иаше дреноваче из далека изгледале бага као нраве пугако, а па®те се беле, па изгледају као да су од сребра... Кад ми наиђосмо, и Турци нас спазигае, почегае узмицати!... Деда Живко опет натеже сатљиком: — Да прочистим грло, вели, па онда настави: — Настаде бој, окргаај!... У оиом метежу и каламбуру, ја западох у неки врбљак. Прашти пушка, Бого вољани, и с једне и с друге стране, па само грокће!... Ја стао па зверам у врбљаку где сам запао, не знам куда ћу и на коју сТрану, баш ко и марвинче кад изгуби свој сент. Нисам се, да рекнеш, уплагаио; једанпут се мре, али не знам на коју ћу страну. И таман се регаих да пођем на једну страну, а преда ме бану Туркешања. Бесан му вранац под њим, па скаче по два вата у напредак. Напред му о ункашу виси кубурлија са сребрЉацима, а у руци му гола сабља...