Нова искра

- 339

Ах, где је јунак да бедем руши ? Ја нисам... нисам... не... збиља нисам ! (Спусти камен и покушава да се дал>е пење) ЈЗктихен Не можеш туда. Стани. Полако ! Хајнрих Шта оно гори, бабо? јЗкткхен ПЈта ја знам? Некакав човек зидао нешто: Пола ко цркву пола ко дворац. Он некуд оде, а ватра дође... ГХајприх очајно покушава да ое и даље пен.е) Кажем ти опет: стена је грдна. Ко на њу хоће, не сме без крила, А ги си своја сломио, брајко. Хајнркх Без њих ил' с њима: ја горе морам ! Оно што гори — моје је дело Да ли разумеш? Ја сам га диз'о ; И све пгго знадох, све што сам био : У том је делу ! Авај, не могу. . не могу више' пауза ЈЗиткхен Одмор' се мало, пут је још мрачан. Седи на клупу. Хајнркх Да се одмарам ? Та одар свилен ил' од паперја Сад би ми био к'о оштри клинци. И пољуб мајчин — давно је мртва Да ми сад чело дотакне хладно: Мира би дао и благослова Ко жалац осин.

ЈЗитихен

Доста је о том. гутљај вина.

Да ти донесем кој Причекај мало. Хајнрих Не могу.

Воде!

(Догрчи бунару и оедне на његову ивицу)

Ето ти, вади !

ЈЗитихен Хајнрих

Колибу, стену и тебе — ја знам И опет не знам ! Ово што видех Да ли је само дах каквог звука Који је био, ког више нема, Ког можда никад није ни било? Старице, ко си? јЗитихен Ја? А ко си ти? Хајнрих Питаш ме: ко сам? Да, стара: ко сам? Шта пута питах небо о томе, Ал' одговора никад не добих! Знам једно само: био ко био, Јунак ил' ништа, звер или титан Сјајнога сунца изметак ја сам, 111 то дом свој тражи ; што беспомоћно, Громуљак јада, за мајком плаче

Срикиње са Косова Која му пружа, са пуно чежње, Злаћене руке, али га њима Још не дотаче. — НЈта ти то радиш?

(Извади воде из бунара и није седећи на и.ему. Из бунара се чује како сладак и гих глае тужно пева) Јлас Хајнриче мили, драгане мој, 'Гужну ме мори долазак твој ! Одавде пођи, Више не дођи ! Збогом! Збогом! пауза Хајнрих Шта је то било? Старице, реци! Ко тако тужно име ми зовну? Чух из дубине: «Хајнриче мили! 1 Па онда тихо, самргно: ^Збогом!" Старице, ко си? И где сам сада? Мени се чини да се пробудих.

ЈЗитихен

Дознаћеш брзо. Хајнрих (устане) А сада хајде! Крвавим сјајем светиљке своје Пут ми пока/ки што нису води. Кад онде будем, где господарих, Пустињик бићу, пустињик само, Нити господар ни слуга. ЈЗитихен Сумњам! Јер то што тражиш — нешто је друго.

А откуд знадеш !

Хајнрих