Нова искра

340 —

јЗитихен Тако —- нагађам! Они те гоне! Гоне те, је ли? Треба ли живот гонити сјајни Људи су вуци. А треба л' смрти У очи гледат' — тад су ко овчје Стадо пзед вуком. Тако је, тако! Па и пастири исти су такви : Пујдајућ' пашчад, деру се само «Држи га, држи! 8 — ал' не на вука (Ко би то смео?) него на овце, Да вуку која у чељуст доспе. Па ни ти ниси баш много бољи: Сјајан си живот имао и ти, Ал' у смрт, ето, не гледаш смело! Хајнрих Ја не знам, бако, како је било Те сјајни жинот гурнух од себе! Ја не знам за што напустих дело, Ко да сам шегрт; ни зашто гласу Снојега звона — који ја дадох Тако подлегох! Истина: глас му Из тучних груди тако је громко Будио одјек висова свију, Да се од свуда орила претња И на ме ишла! — Ал' се не сломих ! Рукама овим, којим га излих, Пре нег' би оно смрскало мене, Разлупах звоно у парампарчад! јЗктихен Што ј' било — било, сад више неКе! Горе се никад нећеш испети! Ма да си био изданак бујни, Не беше снажан. Ма да си и ти Позваник био — избраник ниси! Ходи и седи! Хајнрих Сгарице, збогом ! јЗктихен Ходи и седи ! То што ти тражиш Не може шака пепела бити. Сваки ко живи — живота тражи. На вису никад наћи га нећеш ! Хајнрих Онда ме пусти да овде умрем. јЗитихен И то ће бити! Кад ко узлети, Као ти што си, горе у светлост, Па у прах падне — разбит' се мора. Хајнрих Осећам да сам на крају гтута. Нек буде! јЗитихен Јесте, на крају! Хајнрих Реци, Ти што ми тако свезнански збориш: Да ли ћу видет' пре нег' што умрем, Оно што тражих крвавих ногу? Не одговараш? Зар морам поћи Из ноћи црне у ноћ најцрњу, Не видев одсјај прогшлог сјаја? Зар никад нећу... јЗитихен Ког би да видиш?

Хајнрих Њу, њу, зар не знаш? Њу, ког бих другог? ЈЗитихен Ал' та ће жеља — последња бити! Хајнрих Нек буде! Желим. јЗитихен Па — видећеш је! Хајнрих Мајко, зар можеш? Зар и го можеш? Назвах те мајком — а не знам за што! Ко сад, још једном бејах пред смрћу, Свакоме даху желећ' да буде И издисај ми. Ал' дође она: И телом као дах премалећа Проструја здравље. Спасен сам био. И сад сам опет лаган ко пређе, Опет бих у вис летети мог'о. јЗитихен То је већ прошло. Тежак је терет Који то не да, а твоји мртви Врло су моћни, — свладат' их нећеш. Пази : три чаше биће на столу. У прву бело налићу вино, У другу рујно, у трећу жуто. Пијеш ли прву — сгара ти снага Опет ће доћи ; пијеш ли другу Повратиће се стари дух што те Остави пређе. Ал' онај који Обадве чаше испије тако, Испи ги мора и трећу чашу ! (Пошав у кућу, застане и говори са дубоним значсњом) Ја рекох мора! Разумеј добро! Хајнрих (пао је у екстазу; кад Витихен каже: »То јо већ прошло !* нобледи и уетукпе; сад се повратио из занањоности и клоне на клупу, гдо остапо наслоњен) То је већ прошло! Јесг, рече ^прошло*, Знајућ то, срце, ко нигда до сад: Зашто још питаш? Пророче судбе, Ко бријач оштри, пресече реч ти Кончић живота: било па прошло! Остатак још ми користит' може. Из грбтла свију хладан дах веје, Овај дан што се у рују јавља, Што низ облака прозрачјем тиче Није мој више! Многе проживех, Ово је први што није за ме. (узме прву чашу) Ходи пре него што ужас дође! Капљица мрка, последња ваљда, На дну ти блиста. Је л' то све, бако? Па нека буде! (пије) Сад другу ! Ходи ! (узме другу чашу) Тебе сам ради узео прву. Да тебе нема, тебе прекрасна, Ни дражи твоје: пвр би земаљски, На који Господ у свет нас позва, Злеудан био и, чини ми се — Високи госте — недостојанствен! Хвала ти, хвала! (пије) Добар напигак. (Док пије чује се тихи звук Еолове харфе. Раутенделајн, уморна и озбиљна, појави се из бунара; седне на ивицу и чешља своје дуге распуштене власс. Бледа је и пева самој себи. Месечина)