Нова искра

— 348 —

^(ове зБкрке српскнх приповедака + — ИД- ИВАЧКОВИЋ —

(СВР1 У други српски крај нас води г. Петар КочиА, који једва годину дана после своје прво књиге шаље у свет и други део својих приповедака из живота босанског сељака.') Рекао бих : мало нренагљ&но и одвеК рано. То, разуме се, још не значи да су ове ствари рђаве и без вредности, али после оног свежег, планински свежег првог низа његових приповедака оне су очевидан назадак. Јер бити нисац „Јаблана", па дати Мрачајског ироту, после „Мргоде" написати причу Кроз маглу, а након „Гроба Слатке Душе" изаћи нред јавност са Јеликама и оморикама и са Јазавцем иред судом, то значи мало иепријатно разочарати и не веома размаженог српског читаоца. И с тога се не сме ником нрепоручити да после нрве кшиге Еочићевих нрича са истим очекивањем и надама прочита и ову другу, јер ту је г. Кочнћ сам себе изневерио (или, можда, приповедачка вештина њега?). Баш зато, што нас је са првим причама својим тако лепо уверио да има способности, те уједно и права да пише, ми смо се од њега надали нечему још бољем и очекивали, да ће се са својим несумњивим, и ако већ брже-боље прецењеним даром, у наредним радовима отрести оне излишне развучености, која је у своје време особито код „Ђуриних Ваниса" истакнута; да ће својим причама дати више складне заокругљености; свој не ретко непријатно лабави стил нешто дотерати и ослободити се почетничке нипавости у карактерисању, — да ће, напослетку, свладати и неке техничке потешкоће, с којима се у својим првим покушајима јоште борио и које су, већином бар, баш ствар веџбања и студија. Наши млађи и најмлађи песиици и лриповедачи уопште воле да омаловаже значај уметничке технике и занемареност спољашње обраде сматрају, изгледа, као неку занимљиву оригиналност, заборављајући зар на ону стару истину, да се без савршено или бар приличне технике у једном уметничком делу не може ни најлепша мисао, ни најзнаменитији осећај, ни најживахнија радња довољно истаћи, — да су често баш забатаљеност снољашње обраде и недовољна разрађеност криве, што који пут ни ствари иначе лепе и пуне вепосредности нису без извесног утиска извепггачености, усиљености. Неке, дакако доста малобројне скице г. Светозара Ћоровића и где која песма г. г. Милете Јакгаића, Светислава СтеФановића и Алексе Шантића згодни су примери за то. Дакле та површна техника и у овој збирци српских приповедака одаје почетника, и ако свеснога и бољег од просечносги, али тек иочетника који се нарочито" у „Јазавцу пред судом" и у причи „Кроз маглу" приметити да; оне бескрајне „Ђурине занисе" из првог низа да и но спомињем. Јазавац аред судом је уопће нека чудновата ствар. Не зна се, пре свега, шта то хоће да буде: да ли, можда, само једна диалогисана хумореска, чија је једина или бар главна сврха да нас наснеје, да ли пак — а то је вероватније горка сатира на извесне прилике, односно неирилике босанске и једно пригушено саркасгично јаох босанског Србина, што га је „притисло добро са свију страна", па једва дише. Но за веселу приповетку „Јазавац" пије довољно шаљив, а за болну и огрчену сатиру одвише ка! ) »С планине и испод планине*, II. Загреб, 1904.

ЕТАк) ригсира и одвећ ретко погађа. Давпд, гегави, суви, малени сељак, који тужи јазавца што му је појео кукуруз, веома је површна, неодређена но.јава. Са својим бесмисленим говором и вечитим, било хотимице било нехотице изврнутим изразима („велеважни и главати господин'% „земљана влада", „округли суд" и т. д.) ои сад чини утисак заиста будаластог човека (а Г. Кочић га, по свој ирилици, није хтео као таквог оцртати), а сад личи на оне старе дворске лудаке, који су поред лако сиошљиве гаале и насмејана лица казивали у очи својим господарима немилостиве, тегаке, неумољиве истине; сад је опет глупо наиван, детињасто безазлен и тврдо верује да ће суд одиста осудити јадног јазавца на смрт или на неколико година робовања

КлЧАНИЧКА КЛИСУРА

у Зеници, — тако да на послетку не знамо, кога управо исмејава или бар хоће да исмеје писац: да ли судца и његова писарчића, да ли земаљску управу, да ли народно прваке пли тог самога Давида и у њему босанског сељака! Но ма да читава ствар није усиела, јер г. Кочић, све и одвоћ карикирајући, не даје ни једне посве одређене, тачне оигуре — реч „карактер" овде хотимице избегавам, јер о карактерима не може ии говора бити ипак има пеколико добрих сцена. Као нарочито згодна појединост нека је споменуто оно очајно иронично причање Давидово, како га добра и брижљива царевина мало по мало „ослободила од млоге бнједе и напасти": снажна, здрава, али злочеста му сина одвела је у Грац у војску, па кад је тамо умро, дала му јога и три Форинта као награду; — дочуо, опет, славни суд да сиромах Давид