Нова искра

- 344 -

има и дебелу, али зијанћараету краву и леиа, добра, али лрождрљива прасца, па се пожурио да га преко „ишкуције" ослободи тих невоља. »Онда сам имо, прича невољник судцу, четири козе. За турског суда мирне ка' овце, а кад наступи укопација, ошјетише и оне слободу, Бог и' убио, па се не дају сносити! Почне и' она моја крезуба бабетина мусти, а пошљедња ногом у кабо, па пролије варенику. Дочу јопе некако царевина. Ето ти шикуције: „ГГомози Бог, Давиде! Вдраво, мирно ?" „Добро, вала Богу, како си ти '!■" Туј се упитасмо за здравље, док шикуција поче: ,/Гебе, Давиде, зар јопе сиашла напаст: немирне ти козе, па пролијевају варенику? Како би било да и' предамо порезном суду, па нек се он ш њима мучи?" „0, да добре царевине, милостиви Боже!" занесо' се ја и лијепо јаукну од неке силне милине, а жена и дјеца од велике радости зајецаше. „Гони брате, љубим ти стопе твоје, гони! И, Бога ми, чојек — вала му, вала и њему и премилосгивој царевини! — оћера несретнике и опрости ме напасти." — Г. Кочић је у овој нричи још најбољи као оштар, једак сатиричар, а најмање је природан и самоникао, кад на силу хоће да је шаљив и духовит. Код њега у таквим случајевима комичност није у комичном положају, карактеру или радњи његових особа, него већином у малочас споменутим изврнутим речима, које усдед многог понављања најзад постају несносне; у баналним шалама и натегнутим, често неделикатним досеткама. Један царски оружник је, на пример, дао Давиду овај лепи савет: „Паметан си и бистар домаћин, али ћу ти јопе дати један свјет. Кад ти гођ' дође до густог, било код људи, било на суду, ђе било, да било, ти само подвикни 'нако од срца: Живила наша премилостива Земљана Влада! Немај бриге, све ће на добро окренути." Поче ме жена једном тући. Увати ме за грло да ме удави. Сјети се ја свјбта: живила наша премилостива Земљана Влада! Оетавст, жено, Бог те убио. Живила наша премилостива Земл>ана Влада! Остави, жено, Гистос те убио! Живила, продера се из свег грла, наша нремилостива Земљана Влада у Сарајеву! она сва поблиједи, руке јој одамријеше, и ја се спасо!" А таква сасвим непотребна натезања преовлађују у овој приповеци, која је, у целини бар, само један доказ више, да шаљива нрича није право поље Кочићева рада. Од интереса је она само као тужно иронично и сатирички оштро причање о пониженој поносној Боени и Србинову животу у њој. У вези са овом најдужом причом другога низа споменули смо слику Ероз маглу, као такву, која са својом несавршеном обрадом и несразмерном поделом поред „Јазавца" још више одаје почетника-приповодача. У погледу уметничке техиике ова прича ниЈе, додуше, много боља од „Јазавца пред судом", али је допекле спасавају изразито пластички описи лепе природе, који уопће чине најјачу страну Кочићевих радова. Његово описивање слободне природе је већином суптилно, разговетно, тачно и веома фино . Он чује како природа уздише и плаче; како кроз замагљени ваздух тајанствено трепере звуци пролећа што је наступило; види, како ее нолако губи густа, тимураста, оловна магла и „струји крај ушију"; како се под мразовитим, тешким, беличастим ињем савија голо, мрко грање и како се кроз мутни, узбуђени, студени етер дижу у висину вите, тамно црне јеле, — он гледа бујад, како, скамењена и непомична, спива под леденим, влажним дахом, и посматра загасито плаве, згуснуте облаке, што се високо наднели над сивом планинском долином. Само један мален одломак као пример: „ Изнад нас се

етаде магла комјешати и еве еилније шумити. Шуии магла. Вјетар, све оштрији, студенији, провлачи се испод магле и обузима нас све већом, оштријом студени. У даљини се чује снажан, нотмуо тутањ и разлијеже се кроз плапинеку долину. Сад се изгуби, нестано га, па се опет поврати, хујећи као удаљена лука морских валова, хуји тутањ и проређује, разноси маглу. Изумрло, огољело трње око нае почиње се тресги, дрхтати, савијати. Све се јаче диже бура, звижди, јауче. Кроз проријеђену маглу већ се указују мрке, црне јеле, које се крше и превијају под етрашним урликом, а испод њих се иијомо, укочено назиру спржене, голе равни, хладпе и мртве као блиједи мртвачки образи." Или једна друга, светлија и личнија елика. Пролеће, почетак пролећа: земља је зелена и по њој се просуо свежи мирис тога зеленила; дрвеће шушти тајанствеио, тихо; вода једва чујно гауми, ромори; у топлом, узбуђеном ваздуху нешто дрхће и ври, врућа еветлост се расплинула по свилној вуни оваца, а душу обузима неко чудновато осећање и „топло, немо дрхтањо. Пробуде се успомене и мила сјећања на минуле дане. Како је све то преливено нечим тајанственим! Како то све боно дпра и прија уздрхталој, раздрагано.ј души као мека мјесечева свјетлост кад се у миришљивој, летњој ноћи разлије по обамрлим брдима и ћутљивим долинама, кроз које једиолико шугати вода, а отуд из мрке јелове шуме допире потмуло шапарење и некакви неразговијетни, дубоки уздаси! Сва су се сјећања стишала на диу дугае, па одатле, у топле, ведре дане, снажно замиришу као увела кига милодува, предишући слатком тугом за бурно прохујалим добом делијања и агаиковања". Интимна и топла скица Ероз свјетлост, из које сам овај одломак извадио, обилује у оваквим описима, и најбоља је ствар у овом другом колу Кочићевих прича, управо једина, у којој се може заназити уздрхтала нежност Кочићева причања и ритмичност његова језика, којом се у првој књизи нарочито одлпковали „Јаблан" и „Мргуда", и које никако нема, на пример, у „ Јазавцу пред судом" или у „Мрачајском проту". Г. Кочић је још два рада уврсгио у своју другу збирку, оба слабачка и сасвим безначајпа. На „Јелике и оморике", једну песму у прози, не налазим да је потребно и вредно трошити много речи, а „Мрачајски прото", једна слаба прича о неком страховитом, хајдучком, немогућном босанском пону, која хоће да је страгано оригинална и језиво лепа, — могао се поднети у подлиску каквог дневног листа, али у збирку, заједно са онпм прозним етиховима, слабо присгаје. Самога, сад зверски бесног, сад меланхолично замигаљеног, сад опет детињаето бојажњивог, али увек невероватног попа — г. Кочић је онако исго нелогички и недовољно оцртао, као Давида у „Јазавцу пред судом", а језик његов, који пут тако ритмичан, мекан језик је ту неделикатно груб. Једна прича, дакле, која се не чита два или вигао пута и коју пријатељи Кочићева дара не ће веома озбиљно узети. Такав је, дакле, други низ Кочићевих нриповедака, који знатно заостаје иза његово прве књиге. Док су у првој збирци његових прича сви нрилози, осим растегнутих „Ђуриних заниса", од нееумњиве, мање или веће, литерарне вредности, дотле овај низ прича С иланине и исиод иланине доноси само једну заиста лепу и Кочићева симпатична пера достојну ствар: цртицу, можда личну реминисценцију Ероз свјетлост. Има, додугае, и у осталим прилозима по гдекоје место које одаје интелигентан дух и позваног приповедача — у „Јазавцу" има, заради примера, неколико доста згодних дијалога, а у