Нова искра

— 845 —

„Мрачајском нроту" диа-три лепа описа, — али је штета, што храбру поузданост осећања и описивања, која тако пријатно утиче у нрвој књизи г. Петра Кочића, овде местимице замењује немила бравурност у причању и тражењу јаких СФеката, — свестрано, љубављу прожмано причање често досадна једнобојност и монотонија, а јасну уредност композиције ночетника невештина у спољашњој обради и неугодна перазрађеност појединих призора. С тога је овај други део Кочпћевих прича за читаоце „Јаблана" и „Гроба Слатке Душе" само једно непријатно изненађење и у главиом једна не веома потребна књига, преко које се мирне душе може прећи на дневни ред. Али простор је драгоцен, а моје време скупо. С тога ће данас још само о Једној малој књизи Г. Милана ПрибиКевиКа х ) бити веома кратка говора. Г. Прибићевић је својој збирчици написао и један, срећом необично и утешно кратак предговор, из којег се види е би он желео да „ове нриче као грка кап по кап пану на српске душе". То је мало чудновата жеља, која ће, међутим, и остати само пуком жељом господина писца. Ове скице су одвише површне и безначајне да би могле бити од неког особитог утицаја на српске душе. Оне су само тужне, суморне силуете, пуне животне магле и тешкога мрака, написане са много љубави за све што се пати и мучи, нариче и плаче, али — ншпта више. И Г. Прибићевић је замочио перо у крв свога срца, кад их је писао, но у њега је ипак добра воља била пуно већа од несничког дара, приповедачке вештине и уметничких способности. 0 тога су му приповетке без особите књижевне вредности. Оне су управо досадне. То су, са малим изузетком, очајно сетне и плачевно тужне приповести из чемерног народног живота у Ванији, но без сочна садржаја и маркантних црта. Ту ми пада на ум, да је Павле Хајзе, који је, као што је нозпато, написао много добрих и само врло мало рђавих новела, негде рекао е је код сваке нриповетке главно оно што се у њој догађа, дакле садржај. Нема сумње: има у овом, и одвигае категоричком суду седог приповедача, нечега гато је већ поодавно застарело, али занимљива садржипа осгаје ипак, ако не главни, а оно бар један од битних услова за добру новелу. Г. Прибићевић је очевидно другога мигаљења: у његовим нриповеткама уопће нема, као што рекох, права садржаја. Рећи ћете: опет једна банална замерка која већ иде у традицију. Али, Боже мој, нису ни ове причице толико нове, самоникле и оригиналне, да би с њима отпочела нова нериода у развитку српске новеле! Бага напротив: самоникла изворност је таман најслабија страна Г. Милана Прибићевића. У њега, на примор, нема ни једнога самосталног, тачно одређеног типа, јасно израђене оигуре, и он се није устручавао да изнесе све (или бар многе) појаве (мал' не рекох: реквнзите), што као да су неопходно потребне у свакој причи из народног живота, која хоће да је жалостивна. Ту је, дакле, богаташ који гули народ и нема савести, ту је сељак који се баш на Бадњи-дан враћа дома из затвора (хја, за божићњи прилог „Новог Србобрана"!), па тежак, коме скапава последња крава, — и полуобразована госпођица која, као све паше госпођице, блебеће нешто немачки и не може да ехвати, загато цела породица нариче за тим губитком, па ту је, најзад, и дебели ион, који се вигае стара за свој трбух него за поверено му стадо. Сви су они ту. А то је, мислим, све, само не оригинално. Оригинал би требао да буде једини ') У мраку и магли, Мостар, 1904. Пахер и Кисић (Мала Библиотека, св. 81., 8'2. и 83.) Стр. 254. — дин. 1*20.

етил Г. Прибићеиића. Читао сам иегде да је то сецееија. Може бити, и ако је иначе сецесионистички стил у целом свету тачан, неусиљен и ииклнтно лак. Прибићевићев језик је, онет, неприродан и с тога несносан, пун ненотребног, неоправданог понављања бага најгаупљијих Фраза, без сваке карактеристичне боје и зато повргаан и празан. У осталом, судите и сами: „Истина и то је смијегано, све је то смијегано. Али ипак, није, не, не може бити. Не може, ие смије, јер Симо само једну краву има и та једна је мршава и ноћу у подруму сгоји... И само три јутра земље има Симо, а дјеце петоро. Жена му је умрла про три године и најстарије му је дијете та Ружа. Има јој 17 година, јесенас о Никољ-дану прогало 17. Гужа јој је име, али је не зову Гужа, него јој кажу Лијепа... Зато не може, никако не може бити смијешно". Или један други одломак: „Допов да. Убити човјека... Створење Божје, одлази... Погатен је он, ногатен... Ево тридесет и осам година па ни вране иије убио... Убити човјека... Лијепо то, а она кукавица са оним голутицама... До врага то све... 'ајдук је то г Бурић истина али... Поштен је он човјек, Симо... Ето... Гадио у иедјељу, да.... али... Хе-еее, радио... Истина гапиран је враг и... Учитељ каже, паметан је учитељ. Вели да, ове би требало, вели, ове гато продају отров, ове... Хе-еее... Лако то... Није он таки, није Симо... Богац је он, да богац, али поштен, ногатен..." Видите, с тим сакатим, несрећно пспрекиданим стилом исписао је Г. Прибићевић нреко 250 страна мале гаеснаестине. Но ипак има у овој збирци два прилога која заслужују да се нарочито епомену: Послије каве и Одмарање. У првој скици је лагано, комотно и лепушкасго изведеиа једна обичиа слика: недеља по подне, напољу врућииа, сунце припекло, „у празним улицама лежи врућа маглугатина изгорелог ваздуха"". Госиође ћеретају у салону, а у трапезарији се наместила, пијуцкајући, господа: доктор Марковић, који тако лепо зна да забави /другатво, — млади катихета Миљковић, који се извалио по дивану и кроз мекану браду лагано провлачи своје дуге, беле прсте, — и стари мајор Томић, који својим крутим војничким погледом оштро стреља веселог доктора. И ако летњи дремеж лежи у ваздуху, ипак је све пријатно, угодно. „Увијек је лијепо, но најлешне је кад доктор Марковић ночне о збору да приповиједа, што је прољетос у мјесту одржан. Да, кренуо је и код њих живот напријед. Задруге су почеле да ничу наоколо по селима, у мјесту је основана кредитна банка, а прољетос је одржан и народни збор, на збору се тумачило народу о његовим правима и слободама... Вили су они сва три међу сазивачима скуигатиие и знаду како је прогала". И оиот је о збору реч. Адвокат Мане Манић је био главни еазивач. Одају они, прича доктор, на дан збора крај сајмигата, а у девег часова јога нигде никога. Па ни у пола једанаест нема ни живе дугае, ма да је збор за једанаест заказан. Мане Манић позеленео и побледео, најволео би да га жива нема. Тек у једанаест сати се појави на ћошку поп-Машић са барјаком, а за њим у колима, на коњима читава војска са песмом и тробојницама: шест стотина самих сељака. Славно је било: и говори су добри били, и народ је лепо слушао и паметна питања сгављао, кад на послетку „Доктор заћути. Зажмурн. Испод очи.ју и око уста искрсне му нешто сасвим оеобито, округло (!) весело... Миљковић ировуче руку кроз браду. Из његовог румоног, насмпјаног лица провири псто весело као у доктора. Мајор Томић подигне густе обрве, наслони десну гааку на уво и нагно