Нова искра

— 346 —

јаче главу према доктору. Поглед њоговијех оштрих војничких очију еасвим је строг, укочен." Сазивачи се размилели по народу. „Ето једног к мени, наставља Марковић, другог, па трећег. Внате нагаега тежака. Почешка се, гледне испод ока паоколо, макне шкрњак... Шта ћега, кажем? — нема ту, вели, какви... онако... међу господом?..." Народ је мислио да, ће доћи нека велика господа на збор: генерали, жупани, па и сам бан! „Ето, то ти је нага свијет... Тумачи ти њему што хоћега. Он слугаа лијено, разговара паметно, али онда при крају... Ето, то ти је, то-су уставна права..." „Велика просграна соба доктора Марковића тресе се од смијеха. У полумрачној хладовини прелијева се вино у чагаама, колобари дима бјеже расплинути у дугачким праменовима испод стропа. Напољу горе једнако буктиње супчаних зрака, а средином празних врућих улица, корача још увијек тежак одрљене кошуље и знојних прса. Дугачке ресе торбака туку га по боку. Шљака, што му виси о лакту, диже запињући о пут облачић прашине за њим... Бог зна од куд иде и куда..." — И „Послије каве" је само једна мала, безначајна скица, али је ипак било потребно да се подуже задржимо код ње, јер су ту укратко, са неколико потеза обележено неке слабе и неке добре стране нашег ратара и са угодном, неусиљеном једноставношћу (која је код Г. Прибићевића доста ретка) изнесена једна лака вињета из живовања у срнској палаици. И то је једна од оних паметних, Фељтонистичких причица, за које се каже, да се лако читају. Суморнија је народиа слика: сељачко Одмарање. „Врући прољетни дан око подне". Оунчева кугла немилостиво пржи, малене њиве су мирне и пусте, а пожутео, сићугани кукуруз невесело куња. И у томе тужноме оквиру се одмарају несрећни изнурени људи. У шуми, под сувим грабићем, једна трудна жена се уморно, тромо тужи девојци крај ње, како је муж туче и мучи; — више њих, под старом буквом један старац попевајући приповеда о

мукама у котарском затвору, тамо даље со иоки круиап тежак чунавих бркова јада е му ни Трк не даје вигае на вересију, а врх Кућигата седи Милан Грба, ситан човечуљак крупних очију, дугачка врата и узаних груди, чекајући да му жена донесе ужину. Она жена у шуми, под сувим грабићем, не говори вигае о себи ни о својим патњама. 0 Милогау је реч и о његовој жени, која га преварила са гадним пробисветом Ђућом. Не зиа ни сама како је могла. Олужила је она и код госиоде, па нико је није смео ни руком дирнути, али са Ћућом се заборавила. Од једиом се зачује врисак и нлач: то Милош Грба туче своју неверну Аницу. Па се онда смота под живицом, легне, испружи се, те се тако одмара и он. То су дакле две најприличније ствари у овој иначе тако почетиичкој књизи једног младог човека. Најбољи је г. Прибићевић, кад једноставно слика својом нежном кичицом, коју воде љубав и чисга санилост. Ту он уме којипут да вешто запази неке карактеристичне ситнице и да с њима — стављајући их, разуме се, на згодно место и у прикладан оквир — иостигне онај утисак, за којим јури са немарним стилом својим и оним вечитим, дакако нооправданим нонављањем иеких омиљених, тако безначајних Фраза. Ва оптуживање („Са дна Комарева", дСимо Грчић кбр. 88.", „Пробудио се...") он је одвише мекан и слаб, а за оштро исмејавање („Салон^, ;; Ооба са умрљаним и искрижаним натнисом") није довољно вешт у сатиричном поентирању. За сада је, дакле, још врло далеко да буде свестан уметник и зрео приповедач, из чијих би редова јасно говорила једна самосвесна индивидуалност. Он је само један веома осредан почетник, који радо и често постаје досадно опширним, кад му не достаје дубина, а његова књижица са мрачним насловом, мотом из Јованова јеванђеља, само је посве неопаспа, али у исто време и досга незахвална лектира за оне који приповетке читају тек из досаде. Черновци.

(9 '

Диетићи Џ (ПЕС|\ЛЕ У ПРОЗИ. ПРНЧИЦЕ, ИМРРЕСИЈЕ)

1 ®)

)\ м а ј л и ј е (из туђег ииза) СХХ1 Који очи само отворене има, Не мора због тога и да види њима. сххп Нага је живот борба само С глуностнма како којим: С глупостима других л.уди А, јога чегаће, и са својим. сххш У жоне је дубљи поглед, У човека даљи лет:

Јер човеку свет је — срце, А жени је срце — свет. (XXIV Рђави се хвале и у звезде кују Опим гато у других нит' воле нит' штују. СХХУ Савет мудрачев дајем сад, И ти га својим ближњим дај: Не реци сиаком све гато знаш, Ал' што си рек'о — увек знај. СХХ VI „Старо златно доба!" — то је онај цвет Кад су младе очи гледале у свет.