Нова искра

864 -

Ј1од лрозором

кривена, тајна чежња У срцу пламти, гори, Мис'о мисао гони, Једна се с другом бори. А поврх свега лебди Лагани санак мио, Машту је развио своју И крила раширио.

Па лети густим мраком, И мене теби носи, Ћарлија ноћни лахор И сигна роса роси. И мој се дух занесен У слатке мисли дао И не знам да већ давно Под твој сам прозор стао! Со ^ОхЉАНИН

рогојавмнске жгм

оћ у очи Вогојављења знаменита је, јер је то једина ноћ преко године, кад свака ^ жеља људска, изговорена гласно кроз отворен прозор или у слободно небо а тачно ионоћ, бива од Бога испуњена. Тачно у поноћ, које се све засија некаквим невероватним блеском, отвори се и Бог може чути свачију жељу и испунити је... ако је онај којст се моли, то заслужио својим животом и својим делима. И у то народ тврдо верује! Једина је тешкоћа, што се не може свакад погодити право време — тачно поноћ — јер сваки сат друкчије ради и друкчије показује време! Не ваља се међутим збунити кад се небо отвори, те штогод погрешно пожелети, као онај што је у поноћи у очи Богојављења — у старо време било је то — помолио главу кроз прозорче и у место да пожели мерицу дуката, збунио се и затражио од Бога, да. му је глава као мерица, И кад му је жеља испуњена и глава му нарасла као мерица, он је није могао више увући кроз прозорче!... Било је то врло давно, кад се десило у очи једног Богојављења ово што иде. Била је ведра, јасна ноћ. Ввезде сјаје пуним блеском, као да величају славу Божју. Снег се беласка и све блиста са звезданога неба које као да се огледа у грдно великом бистром огледалу сиежном. Свето-Јовански мраз стегао, да пуца дрво и камен, али, пред поноћ, било је тако благо, тихо време, као да је мајска ноћ. — Гле, паде звезда! — Утече роб! Говорише око поноћи, на улици, неки људи, што се на раскрсници растадоше, излазећи из крчме.

Беше скоро поноћ. Али то не беше никаква звезда што пада, но то беше анђелак, мали Христос, детенце божапско, тек пре неколико дана рођено, анђелак небесни, што се на крилима сиушташе на земљу и полеташе поврх градских и ееоских кровова. Од прозора до прозора лелујаше се и навирива'ше у собе, јер је било радо сазнати шта све људи желе и моле. Имало се и наслушати свакојаких лудих жеља! Кроз први прозор, тако лебдећи на крилима, угледа мали Христос девојку која је седела и с чежњом погледала у звездано небо. „Ах !... уздисале су њене румене усне.. Дај ми љубав да познам, љубав, ту слатку, заносну загонетку коју ми ии отац ни мати не могоше разрешити, о којој ми нико довољно јасно приноведати не уме!" Жали Христос насмеши се само и одлете даље. На другом прозору налактио се младић и врело, усијано чело своје ослонио са стране о длан, па погледа у небо обасјано звездама, а неизмерна туга и чежња надима му груди: „Осећам се као сужањ у скученим околностима дома родитељског, у сићушним приликама мале паланчице наше! Жарка чежња вуче ме у свет!... Ах, Боже милосгиви; дај ми да видим ма један видик белог, широког, непознатог ми, даљнога света! Покажи ми ма виђењем само, како је у томе даљном свету белом!... Дај ми огледало које ће ми показати живот прави и судбину моју даљу!" И ту Христос мали разумеде молбу и жудњу и на сребрним крилима носио се даље. Наднесе се над мрачном, у ноћи страшном, по дану тужном, неугледном и ружном, усамљеном кућом, опкољеном дебелим високим зидовима и погледа кроз један узачки, гвозденом решетком закрпљени прозорчић. И на