Нова искра

- 363 —

у опште све гато имад и

— Можете. — Чега још имате? — Па... јога којегата. Други људи. — На пример, гнев? — 0, да... саевим... гнев, да!... То јест, ираво да кажем, то и није баш гнев. већ, знате, — иервозност... раздражљивост... веома непријатан осећај. — Да га уклоним? — Дабоме! Само молим Вас, пажљивије... у мене је све, знате, помало измешано... Ето, када сте малочас извлачили злобу, осетио сам како ми се пробуди стид због тога... — То је сасвим природно — рече ђаво — и ја се стидим за Вас, чим Вам угледам осећаје... врло немарљиво држите срце своје. — Па зар сам ја због тога крив ? упита Иван Ивановић. — Срде није што и зуби! Четкицом и прагаком не можеш га чистити!... _ _ — И у том је истине... Дакле, да наставим онерацију? Да извучем нервозносг? — Готов сам. И трећи пут дотаче се ђаво руком гр^ди Ивана Ивановића. А када је трже — на руци му се указа цела гр^да некакве лаке и сасвим неодређене мешавине. Није била никако уобличепа, воњала је нечим плеснивим а била је од две боје: сиво-зеленкасте, као незрели плодови, и тамно мрке, као у доба када г тг , т , г Ј Бачије у Крушквачкој Жупи почну гњилити. Ђаво је држао ову питијасту, дрхтаву масу у обема зазвечаше као празна боца; покуца прстом у главу Ивашакама и гледао је у недоумици, старајући се да одреди нову — и она празна.

раширепим ус,тима, а на лицу му сијало речима пеобјагањено блаженство, какво највише имају идијоти. — Иване Ивановићу! — викну ђаво повукавши га за рукав. ' А... — Шта Вам је? — 0... Осећате ли што? У... — Је ли Вам рђаво? — Е... — Ето ти догађаја из Светих Дана! — збуњено узвикну ђаво. — Та нисам ваљда све извукао из њега? Иване Ивановићу! — А... — Гле ти сад! Остали само узвици у човеку, па и они без икакве садржине. Шта да радим с њим ? Ђаво покуца Ивана Ивановића у груди — а оне

— шта је то? — Но, Иване Ивановићу — збуњено поче он, не гледајући свога пацијента": извукао сам из Вас нешто, — али не знам шта је! Каквих сте све блага покупили у своје срце за тридесет година! Ни један хемичар, мислим, не би умео ништа разабрати!... Али мислим, да ћете сад, ослобођени од свих тих дрангулија, бити чисти као анђео... Видите ли, како сам ја вешт оператор, а? Нисам ни помишљао да сам тако вешт... А сад? Честитам Вам, Иване Иваповићу, очишћење душе... и савршенство или... како се оно зваше? Надам се — да сте сада са свим савршени? Ту ђаво баци на под садржину срца свог пацијента, погледа Ивана Ивановића и — запахну се! Иван Ивановић пресомитио се, ослабео, изломио се — као да му све кости висе. Седео је у наслоњачи, са

— Ето ти савргаеног човека! Ех,јадниче! Ваш те опустоших... Али зар сам ја знао да си био тако бедно напуњен ? Па гата да радим с тобом ? И ђаво се замисли гледајући у непокретно, блажено лице човека који је догаао до свога циља. — Ва! узвикну ђаво и гакљоцну прстима. Идеја! Биће задовољан и сам Сатана... дивно сам измислио! Прво ћу мало просугаити ово савршенство, а после ћу га напунити пасуљем. ВиКе баш оригинална звечка кад се Сатани прохте играчка. И ђаво подиже Ивана Иванивића са наслоњаче, сави га у клуче па, узевши га под мигаку, игачезе из собе... Магла се већ разредила, а бледим очима гледа у прозоро тужно зимње јутро... С улице допре у собу свечаио тихи звук празника, уздигаући и губећи се у њој... С руског превео У,