Нова искра

— 362 —

, Ц. ■" ШШ}:. '' Ш — Хммм... врло пријатно! роче Иван Ивановић, па номисли у себи: Инак, нрилично је неотесан или, боље да кажем, Фамилијаран! — Ви сге, изгледа ми, изјавили жељу да очисгите срце своје, а? — Да... јер знате, човек, не гледајући на прогрес ума, још је вазда слаб у борби са страетима. Али, опростите, ако нисам пречуо. Ви ми предлажоте своју помоћ у овом... предузећу? — Предлажем и понављам — спреман сам нослужити Вам! — Али то је... против Вашег позива? задиви човек. — Ех, Иване Ивановићу! узвикну ђаво и одмахну руком. Ви мислите да ми није додијао мој позив? — Зар? — Него! Па и човеку додија понекад да чини само пакости, те се покашто баш искрено каје... — Шта ли ће бити ако му примим помоћ? помисли Иван Ивановић. Он је — свемогућ и може ме у трен ока учинити правим савршенством. Ала би се изненадили моји познаници... — Реците ми, дакле, шта Вам то смета ? настави ђаво. — Па... ех... видите... овај... да није то каква опасна операција? —• Оамо за тврда срца, у којих су осећаји сачувани и дубоко укорењени. — А ја? — У Вас, — опростите, јер се јављам као лекар — у Вас је срце меко, и онако, знате... увехло као, на нример, матора ротквица... Кад будем извлачпо из њега страсти, осетићете као и кокош кад јој се перје чупа из репа... Иван Иваеовић замисли се мало па онда упита: — А допустите ми, Ви ћете за своју.... услугу.... тражити моју душу? 'Јзаво скочи с нрозора на под и, узбуђено машући шапама, проговори: — Душу? 0, не! Не, молим Вас... не треба ми. Та куда бих с њом ? То јест, опростите! Хтедох рећи — што ће ми? Ах, није ни то, није ни то! Хтео сам рећи... Иван Ивановић умотри како се ђаво узврдао и осотио увређен. — Питао сам о том, јер код вас је правило... — То је било пређе, када се могло наћи здравих, великих душа... — Ви као да подцењујете моју душу? — 0, не! Али... нросто на просто, хтео бих да данас не видим никакве вајде... А према томе, признајто, зар немам и сам интероса да видим савршеног човека ? — Хм... Кажете да не боли и да није опасно? — Уверавам Вас! Уз моју помоћ не ће Вас ништа коштати да дођете до савршенства. Ето, ако је по вољи, да вам извучем из срца ма нгга, као оглед?

— Мол им! — Дивно! Шта Вам највише смета ? Иван Ивановић замисли се. Врло је тешко одмах рећи, која. нам је од натпих ситних страсти мање драга од осталих. — Почните, молим Вас, од најситнијих. — Мени је свеједно... Коју заповедате? Иван Ивановић опет ућута. И ако је често претурао по својој души, ипак је — можда баш због тога — био у њој прави хаос; све је у њој било измешано, испретурано, није у њој могао наћи ни једног осећаја одређеног, читавог, чистог од туђих дометака. Ђаволу већ додија. чекати, па му предложи: — Дајте да Вам из срца извадим частољубље; оно у Вас и тако није од највећих... — Па... добро! — рече Иван Ивановић с уздахом: — извадите га... Т>аво му се приближи и, такнувгаи руком његове груди, брзо је одмаче. Иван Ивановић осети оштро али пријатно пецкање, слично оном гато се осећа када се из прста извуче трн. — Гле, па то доиста не боли... одлакну Иван Ивановић. Допустите ми да погледам, какво ми је било частољубље. Ђаво опружи руку и Иван Ивановић угледа на длану нешто безбојпо, мЉушно, згужвано, слично крпи којом су дуго брисали прашину. Погледа Иван Ивановић своје частољубље, погледа, па уздахну и тихо рече: — А знате, кад помислим да је то ппак делић мога срца... жао ми! — Ако желите, извући ћу ја из Вагаег срца и жалост! — Мм... како ћу без ње? — А каква је корист од ње? — Па знате, то је леп, људски осећај... — Ну, а гата мислите о злоби? — Ех... њу напоље! Нека иде до ђавола! Пардон... — Ништа, ништа... не узнемирујте се! И опет се ђаво дотаче гр^ди Ивана Ивановика, и онет човок осети убод, и опет на длану ђаволову лсжаше нешто киселог задаха и слично крпи... — Ух! рече Иван Ивановић и намршти нос: гледај само каква је... у природи својој! — Има у њо.ј много бојажљивости —■ рече ђаво. — Напоље, да... хм!.. Али, реците ми, молим Вас, откуда то да су ми сви осећаји тако... питијасти? Као медузе... — Тхе, судбина Вам је таква, добри Имане Ивановићу, — рече ђаво и с одвратношћу сручи на под комадић срца свога нацијента. — Већ се почињем осећати некако нарочито — саоншти Иван Ивановић ослушкујући ударце свога срца. — Пријатно? — Лакше... некако ми шире у грудима. — Да наставим операцију?