Нова искра

— 868 —

Вумбарска задруга траје дакле само једну годину а толико траје н задруга зоља. Противно овим лабавим удружењима пчелске су задруге много сгалније, оне могу да трају годинама. Остаје нам још да проговоримо неколико речи о Зољама. Оне, као и бумбари, стварају само једногодишње колоније, али су им гнезда или станови више вештачки удешени него у бумбара. Зољино је гнездо обично покривено и испод крова поређано је саће усправно а редом једно поврх другога, а ћелијиде су окренуте отворима на доле. Све је ово саграђено од некакве артијасте масе, која је справљена од фино огриженог дрвета и зољине пљувачке. Као год у пчелској тако и у зољској држави имају три врсте становника: женке, мужаци и радници. У пролеће ствара колонију презимела матица. За смештање гнезда служи јој каква год дунља на стаблу, истурена греда,

кров или томе слично. У сваку готову ћелијицу снесе матица по једно јаје, које прилепи тако да не може да испадне. После краткога времена измили ларва и храни се храном коју јој је оставила матица, а та храна није од слаткиша него је месна т. ј. од сажваканих инсеката, и њу добијају ларве увек у пзобиљу. Кад ларва потпуно дорасте, она онда затвори своју ћолијицу и учаури се. После неколико недеља преображај је свршен и измиле зоље раднице које помажу матици у њезину тешком послу (прибављање хране, неговање ларва и т. д.). Доцније, у лето, као год у бумбарева тако и у зоља, изађе из ларва неколико мужака и женака, али мужаци брзо угину, како сврше своју Физиолошку забаву. Само оплођено женке преживе пропаст државе а у новом пролећу распростиру своју врсту. Д-р Рад. М. Лазаревиб

V врТЈЈ твоме...

У

врту твоме пролеће не блиста, Давно су наше повенуле руже; Међ' бокорима мртва лежи биста И над њом снежне пахуљице круже. Девојко моја као љиљан чиста, Душа је твоја као дах од руже. Љубав нам силна обадвома блиста, Једне ће мисли срце да растуже...

Чујеш ли жамо(> дневног живовања, О, тужни жамор једноликих звбна! А срце жуди, душа опет сања. К'о студни дани, што ти врт онеме, Зима ће свити наша срца бона... Девојче моје, прелази нас време!

М. Је«ли!х

ЈСмкад — драма у једном чкну НАПИСАО мнд. ?. ттт^т

ЛИЦА: Г*"ђа |\Лакеимовић. ДОомчило, Њ ен син, свршени медицинар у Паризу. Дога^а се априла 1904. год., у кући г-^е Максимовић у Београду. (Предсобље. На средини стаклена двокрилна врата, лево и десно собна. На сред собе је дуг сто за ручавање, око њега тамо амо столице, ненамештене уз сто, већ како је ко устао гако и остале измакнуте од њега. На столу: лампа с абажуром, у пола отворена, до ње чаша с млеком; тањир с нешто хладна јела; неколико корица хлеба; неколико сложених салвета; водених и винских чаша; боца, бокал.

Између средњих и десних врата, у углу, умиваоник; више њега велико огледало. Чивилук за одело. Уза леви зид, пред левим вратима, нека врста орманчића за посуђе и столско рубље, на њему поред других украса један часовник. Мало кандило које гори пред иконом Распећа. На десној страни прозор застрт лаким, белим завесама. Сцена је празна неколико секунада, потом се чује отварање спољних крила на средњим вратима. На пољу пљусак) јМомчкло (Улази затварајући спољна крила на средњим вратима). Хв&Лс1 много! АсНеи! (затвара врата; скида шешир, иберцигер. Застао