Нова искра

369 —

пред огледалом, немарно провуче руку кроз косу — промрмља). Можда сам СО ПрОМОИИО — (Нерзозно за тим ману руком. Баци иберцигер па једпу столицу, као и шешир ; враћа се опет огледалу, погледа се добро). Ко каже да ее мењаи ? (потом се спусти на прву столпцу). Вашто да га сретнем? — Не видети со с чонеком, с киме емо би.ш раније пријатељи, седам година — па сад. И мапгто да се деси да га и вечерас сретнем ? У Београду човек не може ни из куће изаћи, а да не нађо сво које познаје. Па онда, део пут сећати се којекаквнх глупости: Како сн био диван у двадесетпм годинама, млад, пун онергије, воље, способности за жпвот. Човок од кога се очекивало и од кога со с правом тражило да користи својим радом. И сад ,'гопори реч по реч) нро но што си и почео жпвети, преживео со осећајима, на нуту да постаиега потпуно блазиран. Одбаци тај бесмислон живот, ослободн се тих навика којо те упропагаћују." Тха! Глупа нрича! Збиља, тај со иијо ни мрднуо даљо; чини ми се као ђаче којо со елигаава или размигаља по рецопту наставникову. (Оде нагло прозору. На пољу је још пл>усак. Сат откуцава десет и по часова). Могао бих јога стићи. Али нгго бих чекао узалуд, кад јо овака киша и кад се може догодити да не дође. (Оде до средине собе лагано). ШтО Су МИ Св увртеле ЊвГОВе рочи , као каква рђава мелодија гато досадно зуји! К,ако сам осоћао нокада, мислио, волоо, уживао у том дивном сну вочпо погатоно страсти, да со не смем ни ирмближити девојци, а да ме не обузме стрпх. А сад? Можда... нма ипак право, можда је и то истипа: онсспособљеп за жнвот, нре но гаго сам у њега, н стунио. Бити — тако... пропао. (Тргне сс). КаКО Су ОВО МПСЛП? /Прс(,е једном нреко собе, оде нагло к прозору). Но, Хоћо ЛИ Већ ЈОДНОМ ПрОСТаТИ Да иада? Морам ипак да идом. Може још иомислити да сам иобегао да но нлатим вечору коју ме је задужила. Дакло, отићп... Тхм... Зар се МОЖС ? (Уморен седа на једну столицу. Као да би хтео нечег да се сети, полако, као да глсда сво шта је с љим било). ПуТ у Париз. Но враћати се тако дуго; пзгубпти љубав према мајци, соетрн, браКи, и све зато гато сам толико навикпуо иа самовољна уживања, чак и таква, да сам изгубио сваки други осећај до себичности. — Сећам се да сам бага ту негдо седео, кад сам посло испита зрелости догаао једно вече, у попоћи, мало пијан. Мати со пробудила, чула ме, опазила је. Стала мо молити да јој обећам да ноћу никада такав бити. — Ох сузе! Како ете благословене, кад можете измамити искрену заклетву: никад! — То је било ирви пут — она .је плакала и ја се заклех да цећу никад вигае такав бити. Отигаао сам у Париз. Она је воровала да ћу се вратпти исти — ни сам нисам слутио друкчије. Тамо еам ео иочео учити да морам бити сам; дотле стегнут, осећао сам се слободним. Аћ! Рапв! ћоијогв Рапз! — У почетку комодија, опера-комик, гасгња по булоњској шуми — паметна уживања. Па даљо, вигае, горе, година, две, три, седам година слободна живота, или бољо разуздана. Истина је: људи ко.ји добију слободу — претворе је у разузданост; свргаити науке, нроменптп живот, битп дужап жнвоти овде где је тако

досадна ножност... Навикао сам да будем са слатким Паризом, па доћп у будаласти Београд, где у свакој кући имамо тотку или стрину; где о теби еваки води рачуна и рђав си гато долазига у један, два после поноћи. Морати ашвети вечно у средини која је навикла па велики морал у ситпицама, тачно и уредно, као да то живот тражи. Па ипак? Они не знају другачије. (Кратка пауза). Он СО жени — рече ми нри растанку — а ја? Рекох му (с пуно страсти)... И ја! А и како-бих могао друкчије? Покугаао сам да тако не мислим — но иде. Осећам да немам у срцу ни труни од оног слатког осећаја и мисли да волим, да се то не да новратити, да је та мисао умрла. А ја бих је волео тако јако. Волео бих да волим чисто, наивно, као кад полажах у Париз. Та је љубав тако пријатна, тако свота. У њој се човек осоћа пун живота. Овако, овако је ужасно: бпти вољен и нун енергије за живот; бити задовољон, блазиран. Па можда со јога моз!С помоћи. Можда ћу со моћи отргнути. Покугаати да жнвим

Качаник друкчије. Вечерас — не... од сутра... али и сад, ииаче јо већ каспо. (Зајечи, као да нема мисли, као да хоћо и ових да се отресе. Сео је за сам сто, као изломљен). Ох, ала СаМ уМОран! (Узима махинално чашу с млеком). СваКв НОћп ОСТаВЉа МИ МаТИ, мислећи да ћо ми то добро нријати. Ја, .ја га никад не иијом. Зар се матере не мењају, једнне жене достојне погатовања? (Оставл.а чашу). Па нпак — нема ни једног који се вратио као ја, а да пијо заборавпо на своју лајку. Вечери! Ноћи! 0 ким, како! Долазимо и дајомо да те исте очи, иста уста, чело — иољуби и нагаа мати. Како је ТО гадно, НИСКО (Сат избија 10 3 / 4 лако, и звук за звуком губи се тихо, као да се боји да не пробуди кога у овако мирној кући. На пољу је стала киша — Облаци лете испрекидани тако да се месечева светлост за час изгуби па опет за час јави на лаким завесама и слабо освет.љава полу-осветл^ено предсобље. — Тргне га ово откуцавање сата, Месечина. Усгане нагло к прозору.) Но, стала је, хвала Богу! (Погледа на сат). Није ДОЦКаН. (Приђе за шешир као да би хтео поћи. Застане). Не — хоћу да не идем — даиас, сутра прексугра. Али она ће отићи с другим; да се проводи с каким који ме познаје... Оговарањо... Што сам допустио да јој останем дужан. (с иронијом) Зар јо то највећи грех ко.ји сам учинио? — Да се тргном, да постанем човек, опет онакав као пре, да волим... Научио бих се. Догало би то воћ само... Поново бих осетио да волнм и своју