Нова искра

— 870

мајку. Сад нема 11 часова. Она би била сутра сва срећна од радости. То је, ваљда, први пут после Париза што сам дошао тако рано. (Приђе к столу и попије чашу млека до дна). Сутра ће и то видети. Па сестре... Оне би ме обе грлиле и љубиле, плакале... Не би ме више гледале тужним очима или пролазиле поред мене оборене главе. И ја бих им обећао да нећу вигае никад доћи доцније, да нећу ни излазити — јест, да нећу ни излазити, никад, никад! — Рекао бих и њему: ®илосо®е, кад сам се с тобом оно по киши враћао кући, рекао си ми да сам се променио, да више и не личим на оног Момчила. Не, ја сам онај исти, онај стари, исти као и пре. И то само да не одем вечерас, сутра био бих спасен... а то може да буде. (Близу је прозора; гледа у ноћ). КаКО Св СТИИШЛО ВрСМб. Узалуд ме мами. ггргнесе) Учипи ми се као да неко иде улицом. (Погледа на прозор) Он! Чекао је да види хоћу ли остати. А... како је то све глупо и наивно! (Страсно). А она тако дивна! Јамачно ће доћи... Чекаће... Мораће чекати — и то мене. Ову смо ноћ назвали годишњицом. Већ је недеља дана како смо заједно. И за све време била је само са мном. Ово ме још једино подсећа на Париз. Па зар и то да оставим — седам дана новог живота — жену!.. Да, моја жена, зар није готово све једно? Да не живим? (Погледа на сат). Бићу за читавих пет минута пре ње. Та и после једанаесг — чекаће — (Журно узима иберцигер, дође готово до самих врата; враћа се полако натраг, оставља га на исто место. Седне изнурен на једну столицу, загњури главу у руке, као да и не осећа нити мисли — остаје тако неколико тренутака; па онда опет устане, само мртво. Прође немарно, као да би хтео да се стиша. Хтео

би да не мисли више ни на шта или да победи самога себе). 0Л&6ОСТ, гадна слабост! Нећу да нико господари нада мном. Остаћу, у инат слабости. Толико тек имам јачине у себи, да се могу уздржати од једног обичног уживања. (Пауза). „Мало само времена и снаге", рече ми, победићу овоје навике. Треба времена. Стишаћу се и бити већи но остали. (Пауза) Покушаћу. (Ириђе лампи, угаси је. Соба је слабо осветљена месечином и кандилом које гори пред иконом Распећа. Стао је, осетио се у овом тренутку слаб и ништаван, застао му поглед на икону. Шапће реч по реч,. Било би тако дивно оставити све ово што про Л&ЗИ И ПОСТЗ/ГИ други. (Остане тако неколико тренутака, потом устане уморно, немарно, узданув нође у своју собу. Затвори средња врата. Скинуо је машну и једну манжету. Већ је на собним вратима; застане. — Борба се тиша. Сагнуо главу и тако наслоњен уз врата остао неколико тренутака. Сат избија 11 часова. Тргиуо се и слуша; сваким је куцњем немирнији. Приђе сату нервозно). Зар већ... Не... (Приђе сасвим близу; нервозно погледа у сат који избија, па у свој). 0, тај иде напред. (п Р иђе нагло к столици, шчепа шешир, пребаци машну преко кравате, откључа унутарња крила средњих врати, као и сползна крила, извади кл^уч из њих; отвори их). Не могу ! — (Оде). (За, час се чу закључавање врата па се све утиша). Ј-ђа јМакскмовкћ (Проседа дама, у дугом шлаФроку, улази полако на сцену с леве стране. Пришла је к столу; погледа у угашену лампу, подиже празну чашу, не верујући очима. Остави је. Приђе сату, као неко који се изненади не верујући да је само толико часова). ЈвДаН&вСТ ! (Нрилази десним вратима, опазив његов иберцигер који је он заборавио. Радосно). ДОШ&О Јв ! (Пауза. Слуша кроз одшкринута врата, нежно). Спава ! (Иолако се, на прстима, враћа у своју собу, да га ие пробуди). (ЗАВЕСА ПОхЛА^О ПАДА)

$ Диетићи (ПЕСГЛЕ У ДРОЗК, Т1РНЧНЦЕ, И№ПРЕСИ«ЈЕ)

7*д)

Лзубав је елатка мука — Ив. Ст. Андрејчин Зар није тако? Оамо онај који је волео, може то да зна. А ко није бар једанпут волео у животу? Хтедох рећи: ко се у животу није мучио ? Јер волети, значи: мучити се, мучити ужасно. Све је тако удешено, тако наређено, тако спремљено да мучи несрећника који је метнуо на се крст љубави. А он је сам, драговољно понео тај крст. Ни један други крст није толико тежак, као што се и ни један други крст не носи тако драго у срцу — као крст љубави. Волети не можеш по својој вољи. Судбина, Провиђење, Небо, Васкрајносг... једно од тога шаље нам и тај крст. И ми треба да га примимо, треба да га носимо.

Не смемо роптати. Повијамо се под његовим теретом, падамо, дижемо се и опет падамо... Тече зној са наших чела — али ми ћутимо. Трпимо и бескрајну тугу и бескрајну жалост! Срце нам се топи — често пута у агонији — а ипак нам је добро од свих тих мука. Горко као пелен, љуто као отров, — али се бескрајна сладост разлива по целом нашем бићу... Бескрајна сладосг... Али како се она скупо добија! По цепу наше крви! Кап по кап се цеди из иаших жила; бледимо, слабимо, сушимо се као роса на сунцу, губимо се као слаби летњи облаци... И све то за ту бескрајну сладосг! Бескра.јна а траје само за неколико трептаја ока нашега... Неколико трептаја за сав сок наших жила!.. Како је то скупо!