Нова искра

Али завидљивост и расудноот нису нознате у тим пословима. Видиш да све дајеш; сазнајеш да те много кошта то "неколико тренутака, — али рука ти се ие трза; лице ти се не окреће; не гледаш са завишћу на оно игго си дао при тој размени — и готов си да дајеш још... Али то није потребно, јер ти није нишга остало... * * * Ох, јест, нема тежега крста од крсга љубави!.. Падаш под његовим теретом и мучиш се адски при самој помисли да ти га могу отети! Сам си отворио срце своје да потече крв из њега, од чега постепено ишчезаваш као свећа која догорева; и све страхујеш да не би ма ко задржао излнв крви и одлив уља из кандила које се гаси. Какво велико самоодрицање! * * * 0, љубави! Још није казао свет своју реч о теби! Много се говорило, многи су писали о теби: и Исток, и Запад, и Север, и Југ; од почетка живота до сада разносили су се и разпосе се уздаси оних који носе твој тешки крст. Тако је бивало од почетка живота који нико не памти — п тако ће остаги до краја — који нико неће дочскати. Али све што је до сада речено о теби — сусреће се са једном речи: „мука" удруженом са другом: „слатка". Има ли другог, изразнијег, краћег и јаснијег одређења љубави, него рећи: ЉубавЉ слатка мука! Са бугарског иревео Вучитриац. Сад је ерећан! — Зеог^ ГгеШегг ^оп Отр^е&а Мали Ханс лежи у грозиици. Лекари су дигли руке и само чекају тренутак, када ће животна снага подлећи удару болести. НаДе нема више. На постељи детињој седи отац и држи врелу, малу руку у својој; другом је лице покрио. На врата друге собе наслонила се чуварка и гледа номо на групу пред собом. Тихо се повуче натраг и затвори опрезно врата, да не би шумом узнемирила полусан самртников. Сами су. Отац је у црном оделу; црнину није скидао од смрти матере детиње. Никакав покрет не одаје живот у нагнутом човеку. Он мисли и сања о свом једином детету, чије ручице још држи, и које ће му данас узети. У њему се буде слике његова детињства, слике мука и патња; своје родитеље изгубио је пре но што је и научио говорити. Одрастао је међу туђнм људииа, који су му дали да осети

све невоље, да он није њихов, да је туђ. Тада је преживео горке дане. Ни једне душе да га прими и сажали се; уплашен, усамљен ушао је у живот који га намученог и кињеног остави као што је био и у почегку. Он се борио за свој опстанак и најзад га је извојевао. Да, ћутећи је победио живот и блага му отео; без игде ичега, сироче, сам живљаше и многе своје ближње претече. Постао је богат; и сада су сви дошли који о сиромашку не хтедоше знати, којима је немаштина терет била, али он их је од себе отурио и остао је, као што је и пре био — сам. Најзад је пао зрак среће у његову ноћ: заволео је. Крај ње је заборавио да му је свет само зла чинио, да су му људи непријатељи. Постао је срећан, али само за кратко време. Срећа му би раскинута, јер за срећу пе

беше рођен. Али жена му је осгавила ово дете, и он му даде сву љубав своју, — јер и није имао ништа више да воли на земљи. А данас? Мора ли тако бити ? Живот му излази пред очи: ноћ бејаше — недеља, и сада опет ноћ?.. Трже се из својих снова : рука му је сузама орошена. Лагано наслони усне на детиње ручице и пусти уморну главу на јастуке. — Чедо! Чедо моје! — оте му се вапај. — Остани са мном! Не остављај ме самог! Буди срећан! Кад ја то нисам, ти ми срећан буди! Природа тражи своје право. Вдио је три дана и три ноћи, Спава. Али то није сан што крепи: сања. И како сан допоси оно о чему се раније мислило, сања, он о своме животу. Али не само то — он сања о своме детету. Као предсказује му се оно што дечка очекује. Учини му се спн још тисућу пута несрећнији него што је и он сам био. Ужасан страх и немир обузеше га... и јскну гласно и трже се иза сна. Рукама које су дрхтале наже се детету. -- Не! Не! Ти треба да си срећан! Како му је?.. Је ли нри себи?.. Детиња рука је хладна... самртно хладна ! Ужас му проструји кроз тело. Дохвати му главу. Очи су му затворене, уста полу-отворена. Ослушну мала прса: мирна, не дишу више!

Мусина текија