Нова искра

— 372 —

— Мртав! — дрекну он. Врата се отворише, чуварка улете. Стаде као укопана, и пе маче се с места. Отац стоји лоред стола и као да би свакоме нристун да забрани. — Мртав је, и тако је требало да буде! — рече празно. Бол му је изменио црте на лицу. — Не грешите дугае! муца чуварка. Она мисли да јо пред њом безумник. Мали Ханс је постао срећан. С немачког превео Ч. Пробни камен Оскар Јјлументал Неки млад вајар неколико се година трудио да својим производима стекне глас и славу уметника. После дугих напора, најпосло му је труд био награђен. Затражише од њега да у музе.ју изложп који свој рад, што он и учини. И убрзо његово ненозпато име постаде предметом дневног разговора. Но уметник, кад виде да је достигао славу, ие обрадова се тако много, као што му се пре тога чинило да ће се обрадовати. Нагон, који га је терао славољубљу, наједанпут престаде и место свега тога појави се хладно и трезвено размишљање које свему томе не даваше толико вредности. Кад погледа у свој рад, који му је донео част и његово име дигао на угледну висину, па га пореди са другима који су остали у радионици, иокривени прашином, њему се учини да успех није дошао од тог његова рада, него да је то само случајносг, која већ сутра може исто тако отићи као што је и догала. И уметник тог вечера леже нерасположен да спава. Кад јо било око неко доба ноћи, приближигае му се три генија. — Ја сам Слава, рече један. Носим ти лаворов вепац. — Ти си лаворовим венцима китила и друге незаслужне и празне главе! Твој дар не примам. — Ја сам Народна Љубав, рече други геније. Ти си је стекао својим новим делом и ја ћу учинити да се свугде твоје име помиње. — Народпу Љубав добијали су и ласкавци, а она је данас обарала оне које ће сутра подићи. Најпосле му се приближи трећи гоније, ружаи женски лик, блед и одвратан. — Ја сам Завист, прошапута она. Ја боравим у срцима твојих другова по раду. — Да ли мене тражиш? — Све се моје мисли око тебе врзу. — Онда ти од свег срца захваљујем, рече весело уметник. Сад тек видим да је мој усиех био и праведан и поштен... И уметник заспа сав блажен. С пемачког иревсо С. М. Грби^.

Гоегтођици Ј4- НПроћи ће ови дани, госпођице, и доћи ће један други дан. Још се нећо ни борба зракова његове зоре окончати са завесама на вашим прозорииа, а ви ће те се нробудити. Лено ћете отворити очи, лако ћете уздахнути, гледаћете неко време бесвосно у зид, затим ћете се окренути, лено и полако, и ногледати у прозор, кроз који ће продирати слаба сива дневна светлост. Најзад ћете одгурнутп покривач мало са груди; дићи ће те се толико како бисте могли одшкринути завесу и погледаћете, оштро и кратко, у јесењи блатав дан и у прл.аво једноставно небо. Јесте ли гледали, госпођице, кад јутарњи хладни ветар затресе јасику, дрхтаву и осетљиву јасику, те округло капљице њеие росе, бистре као сузе, клизају низ лигаће и падају на земљу у блато? Тога јутра тако ћете п ви задрхтати; језа ће обузсти вагае тело; неко тужно осећање увиће се око вагаег срца, сузе ће вам нспунити очи, нрелити се ироко трепавица и падати вам на груди и у крило. Брже-боље ви ћете се повући у постел>у и намаћи покривач преко рамена Узаман! Зуби ће вам цвокотатп од зиме, а сива С1 ?етлост јесењег дапа даваће жалостан и номно колорит предметима око вас. И безобразне капљице јосење кише досадио ће куцкати у прозор као да вам пркосе. Ви ћото се наљутитп па тај дан што свиће, зажалићото за прошлим даппма и милија ће вам бТити ноћ. Навући ћете покрпвач преко главе и гледаћоте у мрак. Пријатиа тоилина испуниће вам грудп и зажарити лице. И оно ће се зарумоноти као гато се данас румени. Са тоилииом враћаће се и прогали дани и прошла срећа. Вујпо зелепило изаћи ће пред ваше очи; пролотње^^унцо обасјаће у њему све вашо драге и миле. Сви ћо они бити ту, па и то мало маче, што вам проде у крплу. Свн ће вас они пријатељски гледати и махати вам рукама. И као да сто се и јуче с њима растали, свију ћете со сотити. Госпођице, да ли ће то се тада и мено сегити?... Ужице 7.9<»4. М. М. Ус^о^ови^. Сећам те ее... Сећам те се кад си имала више одушевљења а мање искуства. Трудио сам се да не прозрега да ме плагаи чар и срећа нагае љубавне историје. С тога ми је годио свакч неуспех садагањости и тегако падало твоје наивно обмањивање. Кад помислим да сам био сметња твојој срећи, ја ћу још више веровати да је нагаа љубав била аиђео хранптељ твоје младости.