Нова искра

- 367 —

У позоришту |у албум умвтмиковв двадееетпетогодишнаице | (из Та^ииа Дневчика)

->§^ ЈШ? икола Теодоровић, један од старијих грађана Београдеких. држао је дуго година каТШЈРР ван У У °н°ј великој трокатници — Старом 3 Д ањ У- Еавана је била са стране у Дубровал\ чкој улици на доњем крају баш спрам Чис талишта. Кавана код „Репате Звезде" имала је над уласком Фирму са именом и презименом ликерџије и намолованом звездом, којој се реп пружао дуж целе табле, више од три метра дугачке. Никола је био миран, скроман човек, поштен и савестан. Отуда су у оно старије доба у његову кавану, и ако у самом сутерену старог здања, свраћали често на разговор и на чашицу розолије онда познати и признати стари наши тргопци: Живко Карабиберовић, Димитрије Турчински, Михаило Арсенијевпћ, Константин Русидес, ЈованМиленковић, Јован Одавић, Димитрије Лазаревић, и многи други. Никола је лепо живео са мојим оцем, који је у оно доба имао своју велику галантериску радњу код „МилошОбилиЛа" баш на оном месту, где је сада имање Михаила Павловића, трговца у Дубровачкој улици. Долазећи чешће у радњу очеву да пазари, Никола ме је као дечка познао. После тога, кад сам већ и чиновником постао, одржавао је то познансгво са мном. II. Једнога дана у 1880. год. јави ми одаџија у канцеларији, да један грађанин жели да говори са мном. Био сам тада секретар Управе Београда. — Пусти га. Жандарм отвори врата. У канцеларију уђо Никола Тодоровић. — Какво добро, ћир-Никола, дигох му се у сусрет... — Дошао сам, господин Т., код тебе, да те молим... ама да те много молим... — Да чујем, ћир-Никола. И понудим га да седне. — Ама снне мој, тако да ти кажем... опросги ми... са твога оца се и познајем добро. Лепо смо живили. Био сам човек чувен у цолу чаршију... Хе, оно старо вреие би и прође... Као дете те знам... са тога, ето, да ми помогнеш... — Хоћу, ћир-Никола... — Муку имам са мојега сина... — Какву муку? — Да чујеш... Сада је величак. у гимназији... Добро со учи... Може да учи... Ама неће да учи... Неће у школу... Хоће у тејатер... Ах... Ватра изгорела све тејатре... Где

је да је мој син, све око театра. Од школу побегне, па све са ти проклети комендијаши... Шта нисам чинио и муку мучио, али нема помоћи... Шта ћу... Мислим, мислим, па на тебе се сетим. Пријатељ си ми, да ми помогнеш. Ето ти мога сина... Да га иримиш за практиканта без плату... Оамо да га држиш ту, да има зорт... Ама да га добро држиш у ред... Да увати сгра... Да се мане од ти театри. — Хоћу, ћир-Никола. — Ама, стра да вата, да далеко бега од они комендијаши. — Хоћу, хоћу, ћир-Никола, — Е баш ти хвала, бригу да ми скинеш с врата.

Фр. Бернекер (Јвађа око рибк

III. • Сутра дан — ето ми ћир-Николина сина. Ако се добро сећам — довео га беше сам отац. Дечак омален, отресит, чисто одевен, поглед слободап, држање симпатично. — Како ти име? — Сава Тодоровић. — Шта си учио 1 — Гимназију. Рече или четврти или пети разред. Рекох му, да га по жељи очевој примам за преписача. А после ће бити постављен и за практиканта. Прво да видимо рукопис, а после и какав ће бити у раду. Дадох му и мало продике: како се мора добро владати, како мора тачно на време у канцеларију долазити