Нова искра

360 —

И како еам се слатко насмејао. Не само ја, него сва зорници — се г Гио сам се љегова нок. оца Николе Теодонублика. Сва се кућа тресла од смеха. Сава је умео да ровића. Кам' да је данас жив, да види сада свога Оаву, нас развесели, да нас до срца разгали. па да му се и сам слатко насмеје и да се подичи што му Гледајући га онако умешна, способна, окретна на по- син оде у глумце. таеа миленковић

Дред ЛЈЈЧИКОМ

/а ивице стрменита жала Свежи ветар са пучине дува, Гледам море и далеке стране; Блиста море од сунчева сјаја Слушам шумор разиграних вала Ко варнице чиста злата сува. И у прошле повраћам се дане. Душа моја с пучином се спаја. Љубав моја пучина је сива; Ко океан што олују спрема Све је силно што у себи скрива, Краја нема ни почетка нема У /Јубровнику, 18\Х 190к. год. М. П.

ЈГркча о довром ђаволу

|М. г о р К и

Око Фењера,

оћу да вам причам о добром ђаволу. Кунем се да ћу се држати само истине, а да има доброг ђавола потврђују и Лесаж и китајска легенда о Цин-хију-тонгу. Све је то било уочи Светога Јована. Беше наступила југовина; као млеко бела и густа магла спустила се на улице, кријући домове један од другога и увијајући евојим покровима све — и добро и рђаво. маглом овијених, назирала се само мутна прозрачна светлост што је — без зракова, без покрета — стајала у ваздуху не осветљујући земљу. Гушљиви, мутни вали изазиваху нерасположење својим мртвилом; људи се појављиваху и ишчезаваху у њима као привиди; сви гласови као да су одвугли, дављени, па и удари звона, тешки од влаге што упигае у се, слабо и брзо тонуше у маГли не говорећи никому ништа... — 0 туго, о нимфо моја Ехерија! Како се радујем што снажна хладноћа загрљаја твојих освежава уморену душу моју. Као што тмасти облак о летњој врућини поји благодатном кишом ову бедну земљу, увек жељну цвећа, тако и ти, о туго! натапаш усамљено срце моје, те од евежине твоје цвета у њему цвеће мржње према овом

магленом, полумртвом животу, нрома овим бездушним људима, покорним робовима њеним. Тако је говорио ђаво, а из сваке речи његове могао би, разуме се, сваки домишљан увидети да је то био декадент и ничеовац, — дакле не еамо онај изистински, него и нови, модерни ђаво. Ишао је кроз маглу по улици и тражио дом, над чијим уласком не би било крета брашном уцртанога. — Гледај само какво је то зло наступило на земљи, — размишљао је он. Нестало је за мене посла на њој... нема више ни душе која би ти пажњу скренула. Људи су ето без икаква дара, до одвратности незанимљиви и ситничари... Нарочито сад, од како међу њима цвета проповед самоличног усавршавања и борбе са страстима. Глупаци! Мисле да још имају страсти, а остале им само похотљивоети... Аха! ено веитилатора под прозором на ком нема крста од мојих посета... Ући ћу! Можда ће бити ма чега занимљивог... Ђаво се претвори у пахуљицу и, ушавши кроз вентилатор у собу, нечујно се спусти на прозорску даску. Поред прозора је био сто, а за столом је седео Иван Ивановић Иванов. Према свом душевном расположењу то јо био човек „интелигентан" а проФссија му бсше тежња