Нова искра

— 13 -

Крај огњмшта

Ч 7 -,

ек је подне прошло а већ сумрак слази. Под облачмим небом слаби ветар дува, И снег ситан лако по земљи се хвата, Лако, мислиш пази, да сс не угрува. Угушена тмушом негде јече звона, И потмуло живот улицама бруји; На махове ветар мало јаче писне, И кроз димњак блиски чујеш како хуји. Хладноћа све јача, мраз све јачи стеже. Свом огњишту топлом радује се свако, Где их многе чека домаћица, мајка, Која срцем својим појимајућ' лако

Сву дубину дражи и песништво оно Са огњишта што се неисцрпно диже, И слушајућ' приче кроз пуцкање ватре, На свој неки начин све му ступа ближе И његовим духом своју душу крепи. Па кад вече падне и за сто се седне, У мислима њеним, у говору њеном Нит' је мисли једне, нити речи једне Која одјек није појезије оне Са огњишта што се као круна нека Нзој, краљици куће, више главе ставља, Ил' на плећа слаба к'о порфира мека.

И детиње маште, с усхићењем ретким, Нечувене никад ослушкују бајке, И мала им срца од радости тону... О, имена слатка огњишта и мајке!

Борсј^и

јУ[акастир јМкдешева

една од најзнатннјих старлх српских заЏ дужбина, за коју су везане толике успомено из прошлости, чији је значај за чување српскога имона и некад и сад огроман, јесте манастир Милешева. Манастир Милешева лежи један сат нсточно од варошице Пријепоља, у долини речице Милешеве, испод брда Титоровца. Задужбина је српскога краља Владислава (1234 до 1240). У једном старом летопису очуван је спомен о зидању манастира. Тамо стоји: „Кдлднслав!. же крлт шго прЂмлкЈТЋ крлликстко, н т1> к01чи|т0дн0 н клагоукстно г10жнвк, скадл же келнкоук) лдкроч 1 кк>;несенТ1о Хрнстл когл нлшего, гллголгемоуи) Мнлешекл", 1 ) а други додају и: „ндеже мо1|ш его ноу Т влнјтк." У народу није сачувано какво предање о зидању манастира, које би се слагало са историјом. Изгледа, да су тим, што је тело Ов. Саве лелило у овом манастиру, све успомене народие везане за Савнно име, које је потисло пме ктиторово. То се види и отуда, што у предањима нме манастпра народ тумачп по нмену неког Милоша,

Из пећскога летописа. ЈЗ. Опоменик III. стр. 94, Ово сам узоо из бележака пок. Т. Иејатовића.

који га је сазидао. „Била три брата: Мнлош, Миле и Давид, па су саградили три задужбине: Милошеву, Миље и Давидовицу."') Само име манастира изговара се у народу на неколико начина: Милошево, Милошева, Милешево и Милешева. У старим записима сто.ји увек Милешева. 1237. нренесено је тело Св. Саве из Трнова у овај манастир. Најездом турском, Милешева, као једаи од иајзнаменитијих манастира, где су иочивале кости онога чији је дух снажио српски народ да истраје у тешким данима, бида је изложена највећој опасности. Чим су Турцн завладали српским земљама, покушавали су више пута да манастир разоре. 0 тим покушајима најбољн је спомен сачуван у познатој народној песми „Свети Сава и Хасан-паша". После најезде Хасан-нашине, прича се, калуђори нису више смели држати тело светитељево на обнчном месту у кнвоту, него су га крили по сводовима, одредивши за чување нарочитога човека, кога су звали војвода. Но п нореД свију тих опасности, МИлешева је све до 1595., на н даље за дуги ииз година,, оетала једно од најважнијих културио-нациоиалних средншта. У њој је преписивачки рад калуђера био јако развијен. Многе Ј ) В, ЕтнограФски Зборник IV. Средње Полимље и Потарје.