Нова искра

_ 4 _

лом, ми смо о тим стварима разговарали, то знам, да сте ви помало мистичар, те ћете лако то свести у категорију којој припада. Дакле, сад на ствар. — Био сам четири дана у Паризу. Два даиа сам се одмарао, а трећега пред вече, чио, расположен, кренем се у лов. Већ, разумете ме. Ишао сам, као што иду људи моје багре, лагано, Фланирајући, густирајући живе предмете своје чежње. Тако пређох велике булеваре, па ме ноге однесоше у споредне улице. У једној од тих, која баш иде ка средини вароши, врвео је свет као у мравињаку; на оба тротоара беше налога и махом свет иђаше насунрот мени, тако да сам имао муке протискујући се али ми је то чинило и неко задовољстно. У један мах очеша се о мене Парискиња и мимоиђе ме, тискајући се кроз гомилу, хитрије и вештије од мене, како само Нарискиња уме. Ја јој тренутно назрех профил, смеђу косу. диван врат, плећа, струк, и елсгантно кретање, и толико би доста да крв успламти у мени, као што никад није, да стечем уверење, да ме мимоиђе живо савршенство! Потекох за њом, потекох као луд, гурајући п лево и десно, али је не стигох. Тада скретох с тротоара на улицу и излажући се опасности да ме кола прегазе, стадох трчати средином, зверајући десно и лево. Ништа! На иесрећу наиђох на другу улицу, ко.ја сече мој правац, те се збуних и задржах за неколико, у двоумици, куда ћу ? Потекох ипак даље сво до другог пресека, па скренух лево, па се вратих и скренух десно, али мођу воћ ређим гомилама не упаде у очи онај стас, онај ход! Не знам колико је трајала та луда трка, али ми већ ноге клонуше и дихање мо издаде. И у томо, одјодном ми се учини, да прилика уђе у неку огромну, четворокатну кућу. Поред све сусталости, за тренутак нађох се пред запрепашћеном вратарком те куће. Жена устукну, као да виде махнита човока, а ја, немогући доћи до речи, смирих је једним 'златником. Наравно, коисијоршка се осмехну и понуди ми да се одморим у њеној клети. Седох. Испричах јој шта је и запитах, ко уђе. Она мо увери, да нити је ко ушао, ни изашао од пола часа. Знам да је женска ушла негде у суседство. И кренух со, али ме лукава керберка умеде задржати, — затражи опис непознате женске, па, после првих речи, удари со по челу. — „Знам", велн, „моја је. Та то је лепотица прве класе и... Ослоните се на меие, стрпите се, дођите сутра и, не била која сам, ако не будете задовољни!" Напола верујући јој, изађем. — Једва сам ноге вукао и у који мах хтедох зауставити Фијакер, у тај мах отворише се са стране гломазна врата на некој цркви, из које изађе нока баба. Уђох у цркву, да се одморим. На први поглед н не опазих има ли кога у њој, али видех да су све клупе празне. Оедох иа крај последње. Иза мене беху прочољна врата, затворона ; са њихових страна но беше ничега, никаквих предмета, никаква склоништа. С моје десне стране беху споредна врата. Ви знате, како су згодне клупе но католичким црквама, — соднеш комотно, наслониш леђа и издигнопг ноге те наслоншп иа клечалиште предње, или,

воља то, налактиш со на предњу. Иред олтарима — беше их пет, шест — гораху кандила, тек толико да свотлост пробија мрак. Еад ми се очи навикоше, распознах овдо, оиде, по је ну или по више људских нрилика, где клече, махом женске. У пријатној хладовини, у подрумском мирису помешану са трагом тамјана, у светломрцању, кроз које се час по час указиваху лик*ови и кипови, почех се осоћати необично угодно; осећах, како ми се стишавају живци, како ми дихање ностаје све већма једнако и дубље. Мало по мало, ишчезаваше и помамна пожуда, а ночеше придолазити некакве благе, песничке мисли. Од једном, није да со сетих, него чисто као да ми неко прошапта Христове речи: — „ Мнр мој даћу вам, мир какав свет не можо дати!" И мени се учини, да нојмим тај мир, ту иајвећу награду И стадох га желети страсно, као мало час номир! Па стадох размишљати о женама, које се у то доба мољаху. По свој нрилици, махом су то несрећни створови, који со Богу обраћају за помоћ, немајући уздање у кога другог. А како би им било да не верују ни у њега? И како је паметна уредба католичке цркве, да су им храмови у свако доба, па и у то, приступачни богомољцима! Осим осталога, иаметнуше ми се мисли о автосугестији блаженства, ко.ја се, по некима, добија католичким тренирањем, дугим клечањем ири .једној, фиксој тежњи, али завидех и њима, ако тако долазе до Христова мира, ко.ји „свет ие даје..." — Најпосле устадох, а у тај мах чух иза себе уздах и као шуштање свиле. Обазрех се и видох страхоту неку. Дођо ми да Дреквем од страха, али ме глас издаде. Искочих из клуно и кад онет окретох главу, утваре нестаде. Џентлмен ућута, блед, узрујап. Ја покошах да се насмејем, али ме трнци подиђоше. Ипак помислих: „ако је и Фимистерија, мајсторски је изводи!" Запитах : — Шта сте видели ? — Женску прилику, којој глава беше модра, у распадању!... Разумоте ли, лош који би могао бити од петнаост, двадосет дана, али леш, комс су очи живе и показује да свест траје! На глави имађаше зеленкасту мараму, али као да беше водона, као слап воде, која јо, чудом неким, крута. Од утваре ме запахну воњ трулежи. У исти мах иатури ми се уверење, да је то она, за којом сам трчао и лудост чинио... Опет прекиде, може бити очекујући да ја штогод рекпем, али како ја ћутах, он наставн оштрије: — Ухватих се за било, које бијаше помампо. Снагом воље ипак се савладах и изађох на улицу. Упутих се ка булварима. Иђах живљим кораком, али иначе, како нисам никада, тј. ие свраћајући никакве пажње „на лов". Размишљах о необичној иојави и закључих, да сам бно тренутно али иитензивно заснао, на се нредстава зачела н родила у нокоју несвесности, а немаде кад ностати и кад се чула разбудише. Кажу, да тога, бива. Шта вн о томе мислите?