Нова искра
— 46 —
- Бае за мене!.. Ва тако сојсуз-иоиа') и ноје тако кон... Тако ми закона неје! Кад дођемо на Пристину, кона да водис у моја митрополЈЈја... Нико се од нопова томе не зачуди. Ади се и зачуди и уплаши поп-Дедиловац. Приђе ближе и погледа владику. — Зашто, свети владико ? Коњ ми није за нродају, ни за поклон. — Засто, засто!.. Хм... Како засто, бре цанум?? Дузан си ми један хилијада гроса за мирију, триста за венчанице! — Нијесам још сабрао, свети владико — ноче да се нравда пон. — А бре не лази! Како неси сабрао!.. Сви су попови сабрали и донели, а ти: — несам сабрао... — Веру.ј — нијесам. Нурија сиротна — Оиротно, сиротно! — прекиде га митрополит. — Хе... Хе... за владика све је сиротно. Оест гроса не мозе да испрати на своје владика, а на Турци и попа мозе... Вре, сјтан-оглу 2 )!... Внам ја твоји мајсторије. Ове си сабрао и сиодоби Господи у твоје цен. Менс ли оћес да преварис? А, гледај овамо?.. Имас ли образ? Сујле!.. 3 ) Поп-Милосав обори очи, јер немаше куд. Сви попови добро знају, да је неколико нута купио мирију владичину и, разуме се задржавао себи. Чак је и суседе наговарао да то исто чине. — Наша је земља без суда и реда. Сваки граби и ђе стигне. Владика је Грк, па нас глоби и мучи кадгођ му рука доспе. А зашто и ми њему не бисмо оштрпнули, кад можемо? Оветога ми Петра, будала је сваки ко ме не послуша! — узвикивао бп том приликом, будући далеко и од власти и од владике, и молећи се Богу за здравље своје и Копаоничких гудура. — Сто зборис?!.. Немас образ, ,ја...а? — Почекај ме до јесени, свети владико, и онда ћу ти сво донијети. — До.јесени? Хм... Јб-о-ок! Несам аџамија... Мене оћес да преварис? Бива ли?.. — Све до паре! — Јок, јок, не збори висе... — Дајем ти јемце. Тражи кога 'оћеш од попова. — Јемце... Хм... Видис ово моје седа брада,? Неје ово од рахатлук, но од рђави људи. А бре вук! Коме да ворујем?... Тебе, а? У последњој се групи ђаволски засме.јаше, а прота се накашља и спреми да потврдн владичине речи. - Тебе, а? Ти и пон неси! Алине немас како поп, но како ајдук. Десет години несам ти очи видео. И писму ти писи, и на проту заповес давај, и заптију ти праћај, и кроз опстинаре савету.ј, а ја!.. — Нема те да дођес ни да целиваш света десница на своје владику... Ни здраво зиво, свети владико!.. А бива ли тако? Свако цовек ! ) Никоговмћ; 2 ) Ђавољи сии; 3 ) Говори!
припознајо своје госнодин, а ти ? Арнаут, аралија, ајдук, сто си ? Бива ли поп тако да послује?.. — Не бива, Ваше Високопреосвештенство! — проговори прота, наглашујући ове две последње речи и љутећи се у души што Дедиловац као и сви сељачки попови говоре владици „ти". — Јок, џанум! Да га чекам ? Хе, и ја имам мало памет... Одавно сам мислио како да те проварим, попМилосав. И паде ми на згоду... Сад нема ни молба ни чекање: кад дођемо на Пристину, — кон у моја митрополија! 'Оћес сос добро — иди у своја иурија; нећес: једио нусула ') на мутесари® — паса и тебо у апс а кона за мирију у моја митрополија. Добро сам те преварио и нећу да те пустим... Ха... ха... ха... сто велис, бре ајдук? — загрохота митрополпт од задовољства што је умео да измисли овакву замку. У Митровици или Вучитрну не би му смео ни поменути о овоме, јер би поп одмах умакао и — протрчи зоче још једаред! С тешком га је муком и сад дозвао, а још теже наговорио да га прати, ради чега је морао бити према њему веома љубазан и чак га позвати на ручак. Зато со задовољно насмеја, видећи да ће му за дуг коња узети или милом или силом. Дедиловац пак снуждено иђаше за колима и тешке мисли мишљаше. Виде да је на танак лед наишао п да се нреварио. И би му тегако. „У Приштини је сила и суд. Узеће ми коња, па јога, можо бити, и затворити. Е гато тн је Грк!.. Анатема га било!" — Да неси носао — нродужи владика — чинио би те аргос, узео би ти петрахил, да чувас говеда!.. Но погаао си и имас добро кон — ноклањам ти кабајет 2 ) А други иут да давас мирија и да чинис еј-вала својем деспот-еФендији! И да носис свестеничке алине... Гледај! Јос једно кабајет и — моје проклетство и на тебе и на твоја кућа! Оос низами ћу те у апсану! И браду — фик! Оос мене маскара 3 ) нема, џанум!.. Кад ово изговори, нареди жандармима да иду норед Дедиловца, да не би стругнуо уз Косово. Иђаху даље све норед Лаба, који, падајући с Копаопикових огранака, бегае дубоко ископао своје корнто, те се с обе стране дизаху огатре обале не ниже од два .три човечја пораста. Поп-Милосав забринуто јахаше поред саме ивице, а за њим жандарми и попови који га жаљаху и у исто време пецкаху, напомињући му Куршумли Хан. ') Он се после неколико тренутака трже и ошину коња, те поче махнито да скаче и оиет да се пречи преко пута. Нагна га нред владичина кола и поче да изводи свакојаке Фнгуре као цамбас. Митрополит се у грохот насмеја и одобри, говорећи да може играти на свом коњу штогод хоће, јер га јаше последњи пут. Дедиловац га крвнички погледа, на нрикупи вођице. Још једаред погледа на попове и бесно ирикуни бакра! ) Писамце. 2 ) Погрешка; 3 ) шала; 4 ) Главии вилајетски казамат у Скопл.у.