Нова искра

^ 45 —

У земљк вез суда...

ревалило подне и са Газиместана већ почео да пирка ветар и да колеба несносно з^паран ваздух који тако јако зноји чело и путнику и меланхоличном косовеком чобанину. Из хапа, у Вабину Мосту, покуља цела гомила коњаника у црном руху. Два жандарма, један до другога, са подигнутим пушкама, ступише на дрвени мост, пребачени преко Лаба. Ва њима Вучитрнски прота, побожно и бојажљиво држећи такође издигнуту деспот-еФендијску патерицу. Указа се и „Фајетон" и у њему веома угледна и достојанствена појава митрополита Милентија. Путује из Митровице у Приштипу. До њега се шћућурио његов Ф'нд'к коме се у свима протопопским и општинарским домовима, указују толике почасти, колике су некад указиване од стране дворана псима Наполеона Трећег. То се види одмах: јер докле гојазни Ф'нд'к слатко дрома на задњем седишту до деспот-еФендије, дотле се па предњем страшно мучи Приштински прота, мало краћи а много шири од Митрополита. Ва „Фајетоном" и око њега попови: из Рогозна, Митровице, Вучитрна и њихових нахија — Еосова и Копаонпка. И мука грдна: док се грађански попови муче од коњске јурњаве, дотле се сељачки пржо у грубим сукненим расама и високим камилавкама, које они дома не носе ни о Ускрсу. А сви, рекао би, сложним гласом изјављује проклетство и деспот -еФендији и оном тренутку кад је ко запопљен, и врућини и човеку који је уопшто измислио лаке кочије... Поп-Мане се ухватио обема рукама за јабуку од седла, скупио обрве, сав се стегао, те би рекао да на једване јаде држи свој трбух. Коњ му јури све брзим касом, а он сиромах пити уме да се по такту повија, нити опет да трпи страшно друскање. Поп-Филка устурио назад камилавку, високо загрнуо расу и од муке и злобе савршено се не стиди што Његово Високонреосвештенство гледа на његове беле чарапе... Поп-Симче, са дугом клинастом брадом, и овде шапуће Бог би га знао шта, а поп-Трајче заборавио и на кас и на врућину, бацио вођице и обема рукама држи мантију, као да му у грудма бије несносна кошава. Види ее да ,је за њега деспот -еФендија етрашнији и од Вогојављенеког мраза... Само Косовска кроника — поп-Јова Липљанац —- мирно седи на, свом крунном белцу, малко се погрбио, поглед некуд далеко распростро, те му је меланхоличан као и ово пусто лоље које се на све стране шири као степа. Нити га умара коњ ни врућина нити се пак боји митрополита. Његове старачке очи блуде но зраку, гледају на Грачаницу и Ма,згит и рекао би да његов ,ух иде од гроба до гроба, од трупа, до труна...

За „Фа .јетоном" јури гомила сеоских нонова. На добрим су коњима; кас им је шала, па су весели и отворени. Видиш како често пукне бакрачлија, ко.ја за тренут изводи несташна коња из илавнога каса у крупан каријер. Из ове се гомиле издвајаше пои-Мнлосав Дедиловац, човек мрка лица, на необично гиздавом парипу. Бешо без мантије и без камилавке, у црном народном оделу и под Фвсом. Месго чизама копаонички опанци и ременови неколико пута увијени око ногу. Повије намрштене, ноглед озбиљан, али не оштар, већ дубок и ирнтајен. Путници пређоше на леву страну Лаба, пород кога се беше опружио царски друм. Кочијаш махну бичем и кола појурише још брже, Под Дедиловцем се коњ узјогуни и најежи, и поче да со успире на задње ноге. Газда га

<>' ч ' Ч*^ 4 Х --»Ч и 'ој

Л. Кува

Босанка

мази и тепа му, али он норед свега тога еилно маше главом и сеца жвале, бацајући мутне пене на све сгране. Пркое обузе и Дедиловца, он обема рукама скупн вођице, усправи се и стеже бакрачлије. Коњ се још више најежи и поче се пречити преко пута. Али га вешта понова рука савлада, те поче да скаче крупним џилитом поред митрополитова „ Фајетона". Попови га, са задовољством посматраху. Окрону се и митрополит, па и његов Ф'нд'к, који од страха или задовољства издиже главу и залаја. — АФерим, џанум!.. Ама сто кона имас! Хе... хе... бре поп-Милое&в! — поче владика, који и после 40 година боравка на Косову не знађаше говорити чисто ерпски. Дедиловац .још више прикупи вођице.