Нова искра

— 53 —

\

к,ао у доцном иролеКу, све необлчном брзином и раецветавало и сазревало. Лаура је уживада у иуном смислу те речи. Духовита ћасжања с мушкима, двомиелени разговори, које је као удата жена већ могла да слуша, нри чему би само кад и кад морала да се учини љутитом — сви ти егзотични плодови голицали су њено интересовање. Тражила је да се наплати за све из ранијих година, а чинило јој се и сасвим правично да ту накнаду зеленашки наплати. Оба лекара, који су посећивали апотеку, галантно јој се удвараху. Она се на то само емешкала, али је и Андреји о томе номињала. Сад је познала свет. Била је заиста глупа, што је евоју младост жртвовала иделним еањаријама и романтпчном заношењу. Људи се девојци никад не показују онаквн какви су. Кад би девојке знале... Лаура ее ухвати рукама за главу. Несвестица је обузе при самој помисли, да је могла остати увек неудата! А затим се усправи покретом пуннм радости, иокретом неизразног поноса и нобедоносног уверења. „Без конлимената, госпођо," рече јој једно вече старији лекар, затурив једну руку између дугмета на кошуљи, и снустив глас: „без комплимената — ви сваким даном све више личите на Јунону Лудовизи." Па ипак је то био комплпменат, п ако груб, који Лаура сасвим није нп разумела, али на страну Јунону Лудовизи, Лаура беше збиља достојна да се воли. Поболевања је напустише, пре но вхто се и седми пут нричестила. Лаура ее беше еасвим испунила. На кожи јој нестаде оних малих наборака, те јој се кожа свугде уједначи и доби прозрачну, чисту боју. У покретима имађаше нечег необично меког; око, које је било од увек лено, доби пламени сјај. Раннје нико у Еулози није могао видети Лаурине зубе; сад, чим би се насмејала, провиривала су два сјајна, прил.убљена реда, спремна за битку. У нонеким тренуцима, кад би је подузела каква неизмерна радост, лице бп јој се запламтело, срце јаче закуцало а чело добило неки заносни нлам, тако жив и примамљив да се млади лекар и нехотице заблене у њу, иемо и збуњено. Андреја, по обичају, није чинио никакве примедбе. Доброћудно, е полуосмехом иримао је подругљива задиркивања својих пријатеља и не одговарајући на њих. Гледао је и даље своје лекове, пушио лушу и трљао руке, погледајући са стране сво.ју жену. Он ее осећаше у опште врло срећним. * * * Лаура сама била је такође свесна овог ерећног обрта. Како јој сад често говораху: „ Ви се подмлађујете, сињора Лаура!" Та и већ посукнуло дугуљасто зидско огледало, стари породични комад Тарамелијеве куће, шанутавге јој исто: „Знаш ли, Лаура, да ее нодмлађујеш?"

Свако вече, пре но гпто би легла, арво венамерно, а доцније е иредумишљеном еујетом, заетајала би у еоби на оном меету, где би на ејајној површнни видела своју слику у облицима и бојама, који .јој раније беху сасвим непознати. Гледала би је не трепћући, осмехнула би се и климнула жудно главом, као да одговара неком тајанственом поздраву. Чае би скрштавала руке, а час би их подизала у вис, опуштајући их нагло после тога; из груди би изгонила ваздух све док не би изгубила дах, па би се носле дивила кад јој ее силно надимљу груди и кукови. Рамена еу јој била још мало мршава, али с помоћу хаљина и чинака... Почела се тужити, како јој месне нрилике закраћују лукеуз великих игранака и позоришта. Нашто за бога бити лепа, кад се мора чамити у паланачкој апотоци? Вечером јој се коса преливаше у светлоети свећа као свила и кадива. Тада би Лаура палила још две евеће, да би се боље видела; за тим би метнула огледало иза себе. Како је лепо издвајало црвено од белог јој врата! Као у заносу тражила би сво.ју етару, готово заборављену огрлпцу од корала. Сад јој је доиста доликовала. Осећала се лепшом, дражеснијом и нримамљивијом но пре петнајеет година. Феникс се подмладио. Приђе к постељи мужевљевој. Андреја ркаше. Јадник! Лаура не беше више гооподар себе саме. У њезино.ј души расла је читава плима путених жеља и уобразиља за уживањима; мозак јој нритискиваше чврсти обруч; чинило јој се, као да је и сувише удисала мошуеа. На плећима је осећала крила — а у табанима голицљиву драж. Осећала се лако и тешко; тако као што се осећају они који узимају опијума. * * * Чосто јо цута, осетив неизбежну потребу да се погледа у огледалу, остављала сав посао и хитала у своју собу. Измишљавала је нове начпне чешљања а у својој надраженој уобразиљи и нове планове, са свима нојединостима, како би најбоље залудела људе. Н>их кињити, као што је и она била кињена, а женама светити се: показати им, да је она, некада презрена, готово жива сахрањена, она, стара уседелица, која је божјом милошћу нашла човека — ипак испред свију! Одевала се ванредно укусно; рукаве је носила кратке: није више имала разлога да крије руке. Мрку одећу није више ни употребљавала: метнула је у орман, па, је више није ни вадила. Нек је ђаво носи! Шта јој јо било само те се облачила као каква етарамајка! Ваиета је била глупача. После дугог премишљања норучила је ееби, у првом салону Миланском, лепу везену материју, провидно-црвене боје, са муселинским набирцима.