Нова искра

Затим је села да се мало одмори. Руке је опустила а груди се надимаху. Само јој се очи не заморише. Оа унутарњим вадовољством посматрала је дивие застираче од свиленог дамасга. Пипала је ресице, што су допирале до пода, као да се хтела уверити да ли је све од свиле. Нарочито је загледала једну ресицу исплетену златом а проткану зеленим бакром. Кад би готова са општим прегледом, Лаура се поче заносити детаљима. Дванајест кончаних махрама од најфинијег ткива, и толико исго кончаних застирача стајали су на страни, увезани црвеним траком. Лаура, као познавалац лепога, дивила се красоти и скупоцености свакога појединог комада. Пошто их је оставила на страну, узе прегледати дванајест других махрама исто тако финих и украшених, али већ употребљиваних. Ва њима дођоше двадесет и четири обичне кончане махраме и на нослетку махраме за послугу. И џепне махраме биле су све кончане, велике; једне украшене чипкама и ручним везом, а друге сасвим просте. Отолски застирачи били су извезени дивним шарама: китама ђурђевка и маргарите, венцима пољскога цвећа, звездама, Фантасгичним пагодама с језерима, чудним дрвећем и још чуднијим животињама. Отарији убруси били су, кад се рашире, велики као четири модерна. Њих су стрпљиво шиле и на уеко порубљивале Пенелопе Тарамелијеве породице. Једном се кончаном постељном застирачу Лаура мораде глаено пасмејати, тако је изгледао смешан. Био је ишаран многобројним трубадурима, све у сивој боји, с цитром у руци, крај ногу дама мрке боје. На истом застирачу била је и једна закрпа и то баш насред лица једног трубадура; изгледало је као да има грчеве. Белих простирача било је тма божја: с мустрама пиринчаног зрневља, рибље кичме, шкољака, тракова; а било их је и у облику шаховске табле и цвећа; углови су им били заобљени и украшени китицама. Осим тога Лаура нађе још и два величанствена, прошивена простирача, завијена и ушивена у једну велику махраму, јамачно због прашине. Она их одви, рашири и загледа сасвим изблиза, као да их је хтела од красоте прогутати, а затим их стаде посматрати издалека, с полуотвореним очима, да би добила ошпти утисак целине. Лаура је била као онемела од усхићења. Оетивши се да је све то њено, стаде љубити оба простирача. По неке материјалистичке природе сматрају домаћи прибор за већу драж но новац. Новац представља нешто непознато, неко будуће уживање; он је идеалан. Домаћи прибор међутим задовољава одмах чула. Он се види, опипљив је, у њему се осећа, пријатно. Овакад нам је на. услузи, радује нас. Он је ту, сасвим у нашој власти. Лаурина је уобразиља била у трку, надражена лепим Фландријским застирачима, дивним мајолика-тањирима,

којих су зеленкасга дна, била украшена сликама из љубавних сцена Анџелике и Медора. То беху заиста уметнички тањири, који су због своје лепоте и били покривени стакленим поклопцем да би их сваки радозналац могао гледати. Лаура, изазва у мислима већ и целу породицу Тарамелијеву: видела је читав низ достојанствених матрона у содим косама, како с осмехом на лицу, погнуте над тањирима. седе поред својих мужева са курјуцима и у кратким панталонама. Све часни, добри људи мека срца, и са читавим чопором несташне, необуздане и брбљиве деце, међу којима беше и Андреја, за кога је ./1а,ура већ помишљала да. је баш он одбио дршку на најлепшем бокалу. На овалним чинијама, Анџелика се беше, под једним жбуном, и еувише користила правом класичног разголиКавања, али ни Медоро, урезу.јући јој име у кору од дрвета, не беше мање класичније обучен. И Даурина уобразиља јурила је даље. Еако јој се красном учини кујна! Ојајни бакар блисташе; у Фијокама огромно високих ормаиа звецкали су стари Тарамелијеви ножеви и виљушке, правећи ону веселу звеку што живот ода,је. Свакако се жагор са негдашњих гозба повукао у буџаке, кад јс Лаура могла да чује из камина одјек веселог смеха! Одакле би иначе долазио пријатни звекет чаша пуних белога, вина, весели женски гласови и дечје певање? Мир, невина љубав, часно стечено богаство, као света заоставштина, наслеђивани и умножавани генерацијама посташе једно са иметком и атмос®ером ове куће. Овде се удисао пуним грудима свежи животни дах. * * * 0 лепим мајским вечерима, седели су, после пријатне вечере, муж и жена, као две кариатиде, на, нрагу апотеке. Ћереталп су са задовољним осмехом на уснама. Из лабораторијума доиирао је до њих монотони туцањ авана и потмуло, дубоко, баритонско помоћниково певање из кога су се .једва могле разабрати речи онда омиљене мелодије: «И птичица из шумице...* Андреја би обично при томе и задремао. Даура би пак погледом нратила оно мало нролазника; кад и кад би се пред њом зауставио по који познаник и поћаскао за часак с њоме. У том би и Андреја отворио очи, ушао у радњу и донео столицу. Тако би се поступно створило читаво друштво, у коме се живо разговарало. Сам Андреја мало би суделовао у разговору. Он би најрадије и даље дремао, само кад не би то било против свих правила уљудности. Лаура, напротив, ћеретала би све живље. Физичке борбе које су ,јој испуњавале све њено девојаштво, у коме јој је душа била као исушени комад земље, биле су узрок што је страсно експлоатисала све користи које јој лружаше брак, Сада се у њезину бићу,