Нова искра
шуштаиу свилу; дети с ведиком леиезом — зими крај пећи пуне зажареног угљевља. А шта град говори о њезиној свадби — било јој је све .једно. Она је била задовољна што стиже у један положај, у несумњиво благостање. Али истину рећи: па дан њене свадбе спопаде је неко тешко размишљање. Можда се питала: „Да ли је ово љЈбав? Вар сам је такву снивала? Вар друкчије нема?" Па ипак одговор паде у корист новога стања. * * * И заврши се кратко свадбено путовање. Лаура се усолп у апотекаров стан. Чега ти ту није било за гледање н дивљење!
Као у сну носматрала јо она бело посуђе од Фајанса. Рицинусне пилуле беху јој одвратне, али за то много црпјатније пилуле од јечменог слада. Пажљиво је гледала како Андреја ставља прашково у завоје, а ивице од хартије рецкаво исеца и у наборе савија. Готово са страхом посматрала је малу вагу, за мерење отрова, која је била под стакленим звоном. Чпм би јој муж то звоно иодигао, одмах би задржала дах: чинило јој се као да је Андреја свештеник који прилази тајанственим мистеријама. За њу је био тренутак пун сласти кад би помоћник из лабораторије ступио у собу и оставио за собом отворена врата. Тада би се Даура наслонила на меке јастуке своје наслоњаче; с изразом нредомишљања и немарности, номешаном са свесношћу да сме заповедати, промрмљала би: „Батиста! Затварајте врата!" Нови јој се стан допадао. Кућа је, истина, била зидана мало неукусно, али је инак била удобна. Није било досадног суседства. Сунце је могло слободно улазити, нарочито у двориште које је
анотекар називао „вртом." У њему је било доста и светлости и цвећа. Цо зидовима впдели су се многи сликарски иокушаји из Андрејина детињства: магареће главе, гурави војници, карикатуре, дуги носови. Нико их до сад не дираше. За Андреју беше права радост, да их посматра шетајући се по ручку горе-доле по „врту", држећи руке иза леђа и пушећи добру лушу. На једној сграни дворишта пењала се ка првоме спрату дивља лоза. Дншће и врежа сакривале су лепу, иросграну веранду. На њу се иело степенпцама, које би биле красне да их зуб времена не беше претворио готово у рујину; изломљена ограда н мермерни степени беху већ склони тгаду. Зато се њима нико више није ни служио: V предњем делу куће вршиле су и иначе услугу друге
степенице. Веранда се унотребљавала само кад је требало сушити рубље. За живота Андрејине мајке, у Кулози је било на гласу рубље Тарамолијеве куће. Штедљивим и паметним галдовањем двеју генерација накупило се беше у кућн толико рубља н одела, да би се њиме могло снабдети више породица. Лаура, сада господарица и тога блага, отворила ,је с грозничавим нестрпљењем орахове ормане. Уздрхтала је од радости кад је из њих обасу мирис који истицаше из наслагана рубља и малих јастучића испуњених сухим ружама. Најпре је хтела да све разгледа на брзу руку. Узела је нрво постељско рубље и разбацала га по столу. Затим је нзвукла столске убрусе и застираче, па покриваче, па јастучне навлаке. Гомила је бивала све већа и већа. Комад на врху беше се већ заљуљао нагињући се да падне. Даура га једва задржа. Један тешки покривач, двоструко прошивен, еа набраним иставцима и ситним ресама, није могла више ни одржати: исклизну јој се из уморних руку.
Св. Перуци Медаља Прве Југосл. Уметничке Изложбе