Нова искра

Једна роч, јсдна рсчсиица, јсдна миеао које би сс у тој малој главици нашле, учврстиле би се и нису одатле изилазиле. А оно мало што је са незнатном спремом сугласника говорио, својимтанким гласићем и немирном брзином малог несгашка, имали су често неки нарочитн тајанствени жиг сетс. Њогове црвене, свеже усне, личиле су орошеним ружиним листићима, а његови обрашчићи, кроз које као да млеко тече, дисаху блаженим незнањем тек нацупелог живота; али његове велике, тамно-нлаве и дубоке очи улеваху неизвесну тугу... Вата је био задовољан као лептирак, и ако још није умео мислити; али зато су ипак његове очи много гледале и питале. Он не, али његове очи, ох, његове очи много су мислиле. * * * Прошло је годину дана, а бата то није ни приметио, јер још није како треба мислио. Година дана у његову животу исто је што и један крајичак неба на бескрајном хоризонту: део живота чије ивице он није видео. Година дана за њега је прошла као један дуг дан. Кад су дани слични, они се слију у један једини дан. Мајчине нежности није му не достајало; сваког вечера татице не беше, и свако би вече, пре него засни, с прекрштеним рукама преко ирсију питао: „Кад ће тата опет доћи?" А можда му мама иије ни одговарала, али би га зато у чело нољубила. А зар тај пољубац није добар одговор ? Од прилике после те године дана дође један дан, који се мало разликовао од других, али ипак беше врло сличан оном дану када га мама беше поверила тетки Емилији. И доиста, као некад, одведе га тетка и овог цута својој кући а мама му растури плаву косу по белом челу а 1а ШоШ. Гечи, које му је тада казала, нису можда биле сасвим исте, та и како би их се мама након године дана сетила? И тако остаде бата два три дана код тетке, али вазда плакаше, као и пре годину дана кад је оно за мало био код тетке. Али његово плакање изгледаше мање тужно, можда, и зато, што је већ по мало размишљајући у себи рекао: „Онда, кад ме је тетка мами довела, опазио сам да тате није било, и ако је код куће остао, кад сам иошао. Овога пута су ме од куће одвели, а тата још не

бешо дошао. Можда ћу га иаћи кад се вратим. Изгледа да ја не смем бити код куће кад тата одлази или долази!" А кад се кући враћао, изгрдио је добро бата тетку што полако иде. Кад су дошли, устрчао је што је брже могао уза степеиице, а док је тетка још у партеру била, стајаше он већ на дргом спрату, лишце иа врата ирнслонио и, подигав се на прсте, једва успео да стави ручицу на електрично дугме. Но поред све муке није знао да се послужи њим. Најзад дође и тетка, да му у његову смелом иредузећу помогне, а кад је чуо .јасно треперење електричног звонцета, радосно је тапшао рукама. Врата се отворише. Чим уђе повика из свег грла: „Мама, мама!" Беше се већ смркло. У сгану беше нотпуно мрак. Вата со спотицаше час о сголицу, час о нека затворена врата; а тетка, која је ишла за њим, такође се снотицаше, јер га хтеде задржати. „Чекај, чекај, бато, куда?" „ Сад ће мама доћи!" Но узалуд! Бата је играо слепога миша док није светлост опазио: беху прве звезде које по мало терасу осветљаваху, по којој је бата обично смео да се истрчи. Јурио је као мали враг, док се најзад није с мамом сукобио, ко.ја га, занесена од радости, обгрли рукама. Али мама не бошо сама, — њу је пратио један човек. У нолумраку није му бата могао лица сагледати, и са широко отвореним очима питаше вичући: „Тата! " А мама му скоро збуњено устежућп се шапуташе: „Бато, тата није дошао." Доцније познаде бата тога човека. Неки пут га је код куће и видео. Чешће је од њега добијао и бонбоне и играчака; па ипак никада га није могао пољубити. А када га је тога вечора поред свога креветца с мамом видео, није могао заспати и најзад је узвикнуо: Иди ти!" Мама му рече још увок збуњено: „Што си тако неучтив? Овај господин неће од нас ићи, он ће увек код маме остати, и код бате... Волиш ли господина?" Вата одговори: ; ,Не!" Тада ућута. Затвори очи и учини се као да спава... Превела А.