Нова искра

— 60 —

^ Дистићи

.. (

(ПЕСМЕ У ПРОЗН, ПРИЧИЦЕ, ИМПРЕСН<ЈЕ)

~2л3

т.

У позоришту

е вечери, седећи једно уз друго, нетремице еи пратида тое једне тужне љубавне историје. Кад би нам се у истом тренутку срели погледи, то је значило да нас је догађај са нозорнице иодсећао на какву заборављену успомену из наше раскотнне прошлости. Еако иас је веселила таква изненадна алузија коју смо једино нас двоје разумевали! Сугерирана и узбуђена ти си била несрећна кад је у последњем чину пала завеса. Ово иије први случај, то је редовна појава, да интензиван и дубок осећај рађа велики бол, да права љубав носи трагичну клицу и да после свега долази несрећан растанак нли срећна смрт. А како све иде на руку безбрижним и незаслужним створењима! Внаш ли шта садржи комедија? Ти се сећаш да се у шали на крају игра и пева. Јест, комедија се само завршава браком. Зашто си због тога несрећна? Вла д. Станимирови^. Цародија часовима у којима би само срце требало да говори, ми смо, сиромашни осећањима, богати успоменама и уморени животом, постали једино раздрагапи, као да је ,у тишини и полутами око нас било музике и вина. Наше нресићене душе без одушевљења, наша слаба воља и још слабији иерви доликоваху нашим мртвим очима. Је ли нас обишло оно време у коме царује љубав, узбућење, полет, обмана, у коме је у погледу највећа срећа? Чиме ћемо испунити остатак својих младих година у којима се у часовима самоће говори само о стварима које нису далеко од срца? Тренутна раздраганост и ћеретање постало је одједном безбојно, без духа, и ми смо сви осетили сву хладноћу и празнииу како бије међу нама. Дошао је затим шум измишљених речи, дошла је симулирана чежња и све је то голицало и дражило срце да говори оно што би требало и да осећа, све је то годило целом нашем малом скупу пријатеља. Најпосле су махиналио наступили уздаси и љубавни изливи, који су нас често тако заносили као кад се одушевљен глумац толико унесе у сво.ју омиљену улогу да од срца говори и плаче, да најприродније приказује сваку реч, сваки моменат. Али ми смо исмевали све. Наше је емејање престајало кад би нас уморило. У тренуцима тог прекиданог раеположења, лице ти је нагло добијало озбиљан изглед.

У оку ти је сијала суза. Она је оплакала пародију младоети која ће се евима нама осветити. В<лад. Станимировиђ, ЈЈ ј

Позни вуврет

ниском јарку, краЈ смрзнута пута, сложила је јосен мртво емрзнуто лишће које са удвојеним ивицама и еребрним грудима лепо изгледа. Мами те; али ако га машиш, добићеш црну, празну лиску, чије се сребро отапа под твојим прстима. У тој гомили иразне лепоте нашла се два зеленкасто-жута листића; епојили се и привили па једно друго загрева заосталим соковима својим; слили своје снаге на загревају к^т свој обложен ињем и росом смрзнутом, а леденом сланом покрили груди својз да туђе очи не виде пламен, не оеете живот. Не питају докле ће тако; не мисле на сунчане зраке и на јаче мразеве; неће да се сећају да их је вихор саставио удаљене од њихових стабала, од којих ће на пролеће једно цветати и гранати се, а друго, можда, друкчије судбе бити: ко зна да не буде скрхано и исушоно лежало на ледини? Не мисле ништа; оеећају еамо да су једно другоме у том хладном куту потребни, да су једно другоме еве; живе за тренутак и у њему. * * * Живот је победио, јануарско сунцо је грануло; покрова леденог нестаје — Јарак крај раскаљана пута пун је блата и трулежи еаме. Ст. С. м.

О б м а н а Јесење .јутро. Маленим потоцима ступа девојка по смрзнутим травчицама, које су све, изгледа, у рузмарин претворене. Рузмарин посребрен и бисером искићен прелива се на светломе зраку. — Она корача лако кроз свеж ваздух, сва у себи, стегнутих осећања као смрзнута земља — као да би све животне сокове, сва миља и наде, којима .јој се овог сребрног јутра душа прелива, хтела да затвори, да их не губи у ширини и простору. Еорача она по дивном сагу од еребрног рузмарина а не види да се, под њеним стонама, еваки листак сузама облива; не види да се отапа сребро, јер се и сунце зажарило и земља уздахнула и травке заплакале што су јој обману пружили. А осетиће она то, али, вај! тада ће већ ножице бити влажне, срце хладно, а бисер ће се низати по трепавицама њеним. Ст. С. м.

-оД*

4*4» -