Нова искра

— 37 —

— ЈВидиш! Оад си моја, само моја... аа увек моја! шаиутао сам јо.ј занесен евојом дивљом љубављу љубећн јој мирно, бледо чело и образе, боле груди и крваве руке. Ох, како сам срећан и блажен био у том тренутку! Ни помишљао нисам, нити ми је могла насти на памет мисао да ме ко може видети или да ме ко посматра. Моја чиста, невина љубав изненада се извргла у дивљи, бесни љубавни занос... Бестија, што спи у човеку, почс се будити... А Мара постајаше све мирнија и хладнија, ма да сам .јој ја најнежније речи тепао и најватренијим је пољупцима обасипао. Полуотворене очи, устакљене, уста мало отворена, без даха, без покрета, недра бела, хладна и без покрета, без знака живота. Ах, она је била мртва, мртва! Ја сам је угушио својом надчовечјом снагом. Збуњено, тупо ногледах око себе. Никога. Али изненада нешто страшно одјекну у мени п својим ушима чух једну страшну реч: „'Убицо !..." Уплашен, задрхтах од тога гласа, који ми је из душе говорио. Лишће је пада мном на дрвећу шуморило, исто то и ја сам оп т чуо да и лишће шапуКе „Убицо, убицо!" А висока трава на ливади лелујаше се и тихим шапатом понављаше ту реч. Лагано п бесвесно дигох се, узверено гледајући око себе... да ме ко није вндео. Учини ми се да ме посматрају пламене очи неке дивље животиње..., ие, привидело ми се. У томе тренугку допре из даљипе глас Марипа малог брата: тражи сестру и дозива је. — Маро! Тај танки, сребрни гласић чудновато је одјекивао у иојо.ј души. Нечега сам се страшио. — Маро! нонови сребрни дечји глас. У нрви мах хтео сам своју жртву подићи и однети је са собом. Али не, то није могло бити. Дечји глас дође ми сасвим близу. — Маро, Маро! Један скок и мене нестаде. Ма да сам се гадио од самога себе, осећао сам неки унутарњи страх и нагон да се склоним и сакријем. Без свести и премишљања, избегавајући да ме ма ко, а нарочито полицајац какав, не примети, одјурим у свој стан. Чинило ми се да ми на челу стоји псписан мој злочин. Дошавши у своју собу, сруишм се на диван, малаксао телесно и душевно. Не знам, колико је времена протекло, али кад исправих главу, могао сам хладније премишљати о свему. Мисли моје беху страховите, ужасне, црне. Убица! Та ми је реч непрестано кружила и звонила по памети. И видех страховит призор: ухватили су ме и оковали. Извели ме пред суд и судска расправа износи све ситнице, све детаље мог злочина. Осуђен сам. Језа ме свега проструји... тамо, видим, стоје вешала. Тамо ћу свршити. А моја честита и добра, моја јадна и сирота мајка? Па пријатељи, који су ме сматрали за честита и исправна,

за разумна и образована човека, који је уживао поверење и поштовање? — А неки потајни глас продираше ми кроз уши шапатом својим до у саму душу: „Крај, учини крај, крај патњама својим, крај свему!" Уплашен тргох се од тог гласа. Али опет осетих некога за собом и чух тајанствени глас: „Да, она је твоја. Сад је она вечно твоја. То си и сам рекао. И ти си њен, зар не?" Да, тај неко за мном, кога нисам смео загледати, имао је право — без ње мени није било живота. И, што срам и страх не могаху учинити, то учини љубав. Брзо, без премишљања, без расуђивања, онако слом-

Петар Протич'1 Сокољлнин

љен и уморан нохитам столу. Ту је! Нађох и извукох револвер. Моја последња мисао није била моја јадна мајка; последња моја мисао била је она... Тако у мојој ђачкој соби све се сврши. Врло ми је лако било прислонити револвер на нрса и повући.... Нисам добро иогодио — смрт није одмах наишла. Однели су ме у болницу. Лекари, проФосори, медицинари, болничари трчкарали су око мене. Био сам у заносу, али сам чуо где неки питају: за што сам то учинио?... Шта је узрок том кораку? Нисам се дуго мучио, последњи уздах убрзо је дошао. После тога не однесоше ме одмах на гробље. Оа мном су поступили, као и са осталим сиротанима који овако сврше.