Нова искра

— 36 —

ксалост; бојао сам се да од раздражености и узбуђења, а тако клонуо, не паднем на земљу. Из пора на челу осетих како избијају крупне капље леденога зноја. Не знам шта то би. Она, она, за којом тако еилно жудим, ту је, ту је поред мене и сад ми дође са свим преображена, сасвим другачија, туђа, ужасна. Инстинктивно сам осећао да је између нас све раскинуто, да је све разорено, да је близу крај. Како је само могла, како је смела да ме тако страшно обмане и срце да ми смрви! Ђутао сам; али је у мени врело и беснело. И дође крај, страшан, ужасан крај. Изненада Мара извуче из своје свилеие ручне торбице једну савијену хартију и пружи ми је. — Морам да вам кажем, отпоче она одрешито, морам да вам кажем... Ето... Читајте... Новост за вас, а тиче се мене само... Читајте! Несвесно примим хартију. На њој је било штампано Марино име, а испод њега прочитам једно друго познато име. Знао сам да је то син једног врло имућног човека, који је са Мариним родитољима стајао у блиским везама. Дакле верени су били! — — Шта је у мени бивало; шта се са мном дешавало — не знам, не могу описати. Искидам хартију и бацим је од себе. „ Туђа ? — сину ми у памети. Не — никада!..." Имао сам неко тамно предосећање, неку слутњу да је у овом часу крај и мојој и њеној срећи... Дакле та силна љубав поетојала је само у мојој уобразиљи. То је била моја болосна Фантазија. А она? Богата, лепа а доколна девојка титрала се са срећом, животом и љубављу једног сиромашка! И тад јој се јавља други један човек, богат, нозависан. А ја? — Моју љубав, мене, просто и без икака сажаљења, баца као какву разлупану дечју играчку... а ја сам у њој гледао свога анђела и спасиоца, гледао у њу као у сунцо и веровао у њу као у Господа... Један тренут и у глави ми се изненадно зачеди мисао да је наступио судбоносан тренутак у мом животу; осећај да ће се нешто судбоносно догодити. Не знам зашто, али сам осећао ужасан страх од нечега што ће наступити, што ће морати наступити. Дохвати ме вртоглавнца, помути ми се свест као слабом човеку, кад много пије. Осорно и жустро дограбим њену малу и топлу руку, коју сам толико пута миловао и љубио. Глас ми је чудно звонио, био је загушан, а у погледу је нламтео гнев. — Не, никада... чујеш ли, ти нећеш ничија бити већ само моја, чујеш..., ничија! Мара је била вазда срчана и одрешита. Мирно се смешила, док сам јој ја ово говорио. Јако сам јој стискао руку, зацело ју је болело, али она је трпела и ћутала. „Она, она да не буде моја, него другога... а моја љубав — играчка, проста играчка?" И тада наступи онај страшни тренутак, од којег сам и не знајући зашто застрепио. Наиђе гнев без преграда,

беснило без граница... дрхтао сам целим телом. Она опази то и преплашена пође у страну. Мора да сам страшан изгледао, јер Мара је хтела да побегне. Узалуд! Дакле да је за навек изгубим? У томе тренутку, кад сам осећао да ћу је изгубитн, изгледала ми је лепша него икада дотле. Дивље беснило захвати ми душу и снагу... Љубав и бол, мржња и презирање, смушеност и очајање... потрчим за њом и дограбим је обема рукама, стежући је све више као гвозденим менгелама. — Чујеш! Моја, само моја си ти, само моја можеш бити, ничија... само моја! Мара, погледајући ме с презирањем, отимаше се из мојих руку, које су је чврсто обавило и стезале. Она покуша да виче за помоћ. Тада је дограбим, подигнем и понесем даље од пута у шипражје, у траву. Узалуд јој беше вика, за помоћ, узалуд се опираше из све снаге, да ме отисне од себе и да се ослободи мојих руку. А у том хрвању ја изгубих и последњи остатак разума. Као смушен притискох чврсто своју шаку на њена уста и гледајући јој у исколачене очи говорах јој страшним гласом. — Моја!... Чујеш... Моја само мораш бити! Вила је немоћна да се отме. — Моја! Ничија више, разумеш ли, ничија. . . само моја! Чух неколико речи, неколико узвика, неодређених, неартикулисаних, промуклих. Она се опираше тако силном снагом, коју добијају људи само у самртном страху. Но ја сам био јачи. Нокти њени беху заривенн у моје мишице. Крв је капала из мојих рана. Она ми дераше и кидаше одело; али ја нити сам шта видео, нити какав бол осећао. У свом суманутом гневу и огорчењу чврсто сам држао притиснутом руком њена уста и нос. Борећи се тако очајно и носећи се обоје падосмо на земљу. у траву. Мржња, коју сам осетио и која се распирила у необуздани гнев сасвим ме избезуми — од пропале љубави још остаде у мени безгранична мржња... моја рука била је тако припијена уз њено лице, као да је срасла. Не дадох јој да п једним дахом повуче мало ваздуха у себе... Најпосле отпор престаде, она попусти. Руке њене, којима ме је грчевито стезала, малаксаше; прсти, овлажени и попрскани мојом крвљу попустише, раширише се, и обо руке клонуше у траву... али ја сам непрестано и даље држао притиснуту своју руку на њеном лицу. И умири се. Без покрета лежаше тако она преда мном у трави. Сад је моја, са свим моја. У том часу пробуди се и обузе ме заостала бесна, страсна, безумна љубав моја. Да, то мило створење, које тако безумно волим, сад је сасвим уза ме. Пустих руку с њених уста, загрлих је и узех силно и страсно љубити је.