Нова искра

Је ли то била, игра или пробуђење из тренутнога заноса — не знам. Мара се показа у сасвим другој боји према мени. Одједном иоче ме избегавати, поче хдаднети и постајаше према мени све суровија и немарнија. Наше шетње и нежни разговори прекинуше се, а за време часова, које сам држао посведневно њеној браћи, ја је више не могох угдедати. Намерно ме је избегавала. Ја сам бивао све немирнији, све тужнији. Највише ме је мучило да сазнам узрок том преокрету. Ретко, врло ретко могао сам уграбити прилику, да је видим; али ни тада нисам могао с њом разговарати. Очајавао сам. Шта је тада душа препатила, не могу ти описати. Не може се то све исказати. Тај ме је преокрет толико помео, толико душовно пореметио, да сам био близу лудила; јер моја љубав према Жари била је тако велика, да никако нисам могао замислити свој живот без тог милог створења. Никако нисам могао замислити себе без ње. Ишчуиати своју љубав из срца према њој... не — пре умрети и ослободити се страдања. Лутао сам којекуда улицама, не знајући куда идем; био сам као пијан, као занесен. Ишао сам толико док нисам малаксао од умора, да сам, дошавши кући. срушио се на сво.ју постељу. И тек што склопих своје уморне очи, а њена слика изиђе иреда ме: исто онако мила и пријатна, пуна доброте и нежности, пуна љубави, као и пре. Тада се у мојој души унедри неко чудно осећање, нека неодређена, мрачна мисао. С почетка је та мисао просинула кроз мој болесни мозак и утрнула. Али се ускоро затим поново појави и све се више задржавала у свести, све је више обујимала моје биће. Писао сам напослетку Мари, писао и захтевао да ме обавести због чега је наступио тај нагли преокрет. Најозбиљније сам захтевао да се састанемо у парку, где смо се пре тако често састајали и у осами нријатно проводили часове. Дође ли, мислио сам, значиће, да, ме још воли. И она дође. Дошла је водећи свога малога брата за, руку... Никада ми дотле није изгледала тако лепа, тако неисказано лепа, као тада. Мене обузе чудна туга, туга без имена; осетио сам како су ми се зенице овлажиле, кад сам је угледао* Био сам занемео — ни једном једином речи нисам је могао поздравити, тако сам силно био нотресен и узбуђеи. Сад је поново видим, први пут после толико дуга растанка, који је мени тако тешко падао. Дакле ииак! Пођосмо једно поред другог, усиљеио се разговарајући о сасма безначајним предметима. Изненада нлинух у тугу. Вастаде, притаја се, заћута, замре све у мени. То је она заморна тишина у ваздуху што претходи бури.

Вратић њен, угледавши дечицу, другаре своје, отрча с њима у несташну игру. Ми ћутећи настависмо шетати све даље, све дубље у зеленило, где никога нема,. Мара је лако ишла поред мене, безбрижна, задовољна, насмејана. Ја сам је са стране посматрао и у души се поче комешати бол са очајањем. И све више, све више... Дрхтао сам као да ме грозница тресла. — Ох, шта, ви то радите са мном, шта ви то радите са мном?

Величковић Мара ме равнодушно погдеда. — Зашто ме мучите?... Шта је то? Откуда та ледена хладноћа? Она ме поново без израза иогледа и мирно рече. — Ја? Ја сам као и увек... нисам хладна. А у мојој души се ковитлало све више и више. Осетих, како ми се мрачи иред очима. Ми иђасмо даље, али ја нисам видео ни знао куда идемо. Поступно али нагло поче нешто да ми се меша и мути у глави, осетих некако чудновато брујање и мала-