Нова искра

— Да! Ти мо ие познајеш; али ииак, ти си једини мој добротвор... ти... једини мој добротвор. Изненађена носматрала сам неиознатог младића, присећајући се ирошлости и иретурајући по иамети: кад сам га и где у животу видела. Оа свим, са свим непознат никад га нисам видела. Изгледало је као да је разумео моје погледе и чуђеве моје, и извесно, хотећи да ми објасни све ово, он настави свој разговор; али глас му доби тако некако чудно јечан, болан тон, да ми је у душу продирао и бол стварао. — Да, ти си моја добротворка... Како ? — Чућеш! Оад ћеш чути, сазнаћеш целу моју судбину, страшну моју судбину. Мене обузе нека језа од његова гласа. — Ја сам студенат био, учио сам права. Где — то је споредно. Учио сам на једном универзитету у Аустрији... Био сам веома вредан и марљив, али сиромах, убоги сиромах. Колико, колико пута нисам имао шта да једем! Вазда гладан, вазда жељан! Осим мајке, која је живела негде у провиндији, нисам имао никога свога у широкоме свету. Моја јадна мајка, колико се бринула за мене, колико ме је волела, ипак никад није могла да ми помогне, да што одвоји и да ми пошље. Никад! И тако сам студирао мучећи се и злопатећи, зарађујући радом свој горки хлеб. Дани су били тешки, тежак цео живот. Али се деси чудо: просину најзад и мени сунце и озари ме зрачак среће. Случај ми је пружио руку спаса, да се извучем из крајње оскудице, а после је срећа сама дошла. Добио сам за учитеља у једно.ј имућној породици: имао сам да спремам и поучавам два дечка, који су учили гимназију. Ох, те среће, те радости моје, кад сам први пут угаао као учитељ у ту кућу! Али ту, у тој кући је и сва несрећа моја, страшнија од оне, у којој сам дотле живео и таворио. Судбина је ваљада мислила, да се у животу нисам још доста напатио, да нисам много издржао... Долазио сам сваки дан. Још првог дана видео сам једно дивно девојче, а носле сам се сретао сњом свакога дана. Морао сам је видети. То је била,: једина кћи. Ввали су је Мара. Ја не знам како је то дошло, али сам све више осећао потребу да је видим. Неко ново осоћање пробуди се у мени. Мало ми је било што сам добио тако добро место — требао ми је још њен поглед. Ускоро сам приметио да ме често и замишљено посматра својим дубоким очима. И крај ? — Крај је био, да сам је заволео силно, свим нламом, свом слшшом своје чисте, невине и непокварене душе, која је неисказано жудела за љубављу... и мислила, да је нашла то, за чим жуди. То је тако ишло и поступно се развијало: ми смо се виђали често. Мој поглед је падао пред њеним погледом; али се неки пут толико занео и блудио, да је то и сама морала приметити. Из тих погледа она је могла читати и разумети мо.ју љубав, а мени се чинило, да то њој самој није било нопријатно. То доба — то су златни дани моје младости, златни дани мога живота, који је дотле био иснуњен толиким па-

тњама и одрицањем. Најсрећније доба живота! Наше је познанство ухватило дубока корена. Кад је Мара куда пошла, ја сам је смео пратити; смео сам се шетати с њом. Са великим задовољством ја, сам чесго носио понекипут какав њеп мали пакет, корачајући сав срећан поред ње. То је било с почетка, а затим смо се врло често састајали, тобож случајно, кад год је она куда пошла са сво.јим малим братом. Тај малишан нам је био добро дошао. Најчешће смо одлазили на шоталиште, у парк. То ми је било најмилије месго где сам време проводио: ту смо дуго шетали једно поред другога, боз речи. Оно што смо смели једно другом поворити, а што нисмо могли преко усана претурити, то су говорили топли и нежни погледи. А растанак нам је био срдачан и искрен: ја сам држао њену руку у својој руци и обасипао је силним пољупцима. Оиа је допуштала — њој је то јако годило, а ја сам због тога био срећан, пресрећан... Мислио сам, веровао сам, да ме заиста волп и гледао сам у њој за себе и вас живот свој светињу, гледао сам у њој свог Бога... То је златно доба планова и илузија, доба воре и сањарија, доба кад се верује у срећу, кад живот има смисла. Одушевљен својом љубављу почео сам ковати разне Фантастичне планове. Сав сам се нредао послу — хтео сам, да што пре и што боље свршим своје студије, да постапем свој човек, да добијем докторску дшглому, да станем на своје ноге; па, кад се све то преканта,, ја да станем пред њене родитеље и да тражим њену руку. Нећо ме моћи одбити. И сам сам јој то једном приликом поверио, кад смо се шетали парком. Она је знала то што дотле није чула од мене: да је волим, да је бескрајно, лудо волим, да је обожавам... Њој јо било пријатно то да чује; само се смешила и ћутећи допуштала да јој обе руке обаспем пољупцима. Изненада, незнано, осетих у својој души неку неодољиву моћ; занос чисте љубави толико ме понесе — ја је загрлих, притискох на, своје груди: нрви пут сам пољубио сгворење које неисказано волим. То је био најсрећнији дан, који сам икада дотле доживео; то је био почетак мога бескрајнога блаженства и среће. Како ми је свет изгледао леп и живот пун радости, пун милина. Небо нада мном било је ведро и чисто, као што је и у мојој души било ведро и чисто. Волео сам рад и живот, заволео људе и цео свет. Низашта мржње нисам имао. Чинило ми се, да у животу нема борбе и страдалиика. Моје мисли су имале један идеал, живот је имао један једини смер. Понесен том својом љубављу ја сам кроз живот не ишао, него летео. Све што сам радио, било је прожето љубављу и мишљу о њој. Прегнем на посао. Радио сам преко мере; био сам невероватно вродан ■— ње ради. Тада, ах тада сам био неисказано срећан, да сам често ноглед дизао небу, као да сам се бојао зависти богова. Слутио сам и наслугио сам. Одједном се окрете лист; све пође другим путем, пође суноврат и отпоче моје страдање.

— 34 — /