Нова искра

— 72 —

Еад би Всљко хтео да јуригаа на Турке, поставио би момке у ред па би викнуо: „Оца му његовог ко прође мимо мене, а и оном ко остане!" И тада би халакнуо у Турке. Таквом нападу, који је обично био праћен узвиком његовим: „Веж'те, Турци, ето Вељка!", Турци су му сами готово свакад крчили пут. По ослобођењу Црне Реке Вељко се бавио на зимовнику у Еривом Виру. Турци у Видину чују да Вељко нема много војске, па неколико стотина нођу на, њега. Дознавши где су Турци пали на конак, Вељко сазове своје момке, па им рекне: „Браћо! Турци се спремају да нам сутра дођу на ручак; место да им готовимо ручак, хајдемоте вечерае ми њима на вечеру!" И одиста, то вече у неко доба ноћи, кад су се Турци безбрижно одмарали у логору, груне Вељко на њих таквом брзином, да су се збуњени и преплагаени разбегли боси и гологлави, оставивгаи сав логор Србима. Вавргаујући опис овог напада на Турке, Вук вели: „И од тадај Вељко остане код скојпх момака, бимбагаа и буљубагаа госиодар, код совјета и Дрнога Ђорђнја храбри војвода, а код Турака на свему ономе крају -страшни неаријатељ." После цропасти на Еаменици (1809) Вољко је чувао Вању. Одбрана Бање од Турака прославила је и дотле чувено име Вељково; она га је начинила херојем и стекла му вечну славу његову. Са те борбе њега Сима МилутипошЉ иазива бесмртником и упоређује с Ахилом: ТПта би реко Ахидесу древни, Да си откуд сјећао се Бање И допадо игре с' цагледати Ратоборних Србаљ и Турака?!... Сако ти б' се раздрагало срце Смјестити га не б' ти могле груди, Језику б' ти одмакнуле с' речи: „Право Вељко, В.јечитога љубче ! Тако негда Пелеид јо трко Кроз Тројане, вјечно л' Илијадом, Мухама му врази се чињаху!" Опкољен великом турском војском са свих страна, Вељко се са неколико стотина момака држао храбро неколике недеље. Бању је бранио .јуначки, тукући се с Турцима и дан и поћ, и излећући с коњицима у турске буљуке. 0 томе Сима вели: Летун спреман вазда Ерила су му неуморна дана И грудима продират' облаке

Док и штокад свог појаше Кугаљу, Сам излети, прокомеша Турке, Враћа с' јунак с неколике главе, Смије крвцу, а на коље исте, Тад за софру међ дружину в.јерну. С мало своје војске Вељко није могао одагнати Турке, али се надао да, ће му помоћ доћи. Једнога дана укаже се иза турске опсаде српска војска ко.ја му је долазила у помоћ. Вељко је познаде, али се присети да она неће знати откуд и како да удари, па се одважи па, јуначап

корак: узјагаи Еушљу и изненадно пролети кроз Турке, збуњене тим смелим испадом његовим. У Симе имамо о томе: Када л' их је тек угледо Вељко, Јахну брже виловита хата... Пак искрсну пред капију града, Викну к' Турцим: „Ево Хајдук-Вељка! Предсретај га ко је од жељеза!" Грмне грлом, а кубуром сложи, Док и кроз њих, те пред Србе браћу... Вељко се састане са Србима и каже им откуд и како да ударе, па се на исти начин врати кроз Турке у Бању, на велико изненађење и Срба и Турака. У овај мах Турци, истина, осугае на њ из пугаака, али му срећом ништа не учинише. Удруженим иападом на Турке Вељко је успео да се са својим момцима ослободи те опсаде турске (7. авг. 1809). У тој борби рањен је у ногу, али он метну ногу у зобницу, па је јахао као да му ништа није било. Еад се иосле тог догађаја мораде српска војска с Делиграда повући испред велике силе турске, сиђоше Турци десном обалом Мораве до Дунава. Вељко им је са својим бећарима изокола чинио велику штету и узнемиривао их и плагаио. Једног дана Вељко се находио на великом „Острову" спроћу села Петко, код којега се на обали беху Турци улогорили. Он је био у друштву аустриских ОФицира и, у разговору с њима, рече: „Видите ли оне турске гааторе ? Чекајте до мало час гата ће од њих бити!" За тим се опрости с господом, седне у чамац, па со извезе код Еулича на леву обалу Мораве, где се находила српска војска. Ту узме једну чету својих момака, пређе Мораву испод Дубравице и јурне у Турко као вихор; испресеца конопце од шатора и обори их; кога Турчина где стигне, тога ту и премлати; и, док су со Турци од чуда разабрали, дотле их је доста мртвих лежало по пољани, а Вељко се с кикотом удаљавао преко Мораве к браћи својој. Овај начин Вељкова војевања — изненадни напад и смело јуришање у Турке — предузимао јо он и у доцнијим бојевима на Дунаву и Тимоку. У једном од бојева на Прахову Вељко је, залетајући се у Турке и излетајући жив и здрав, истресивао после танад из својих хаљина. Танасију Чарапићу допадне се таква смелост, па науми да и сам улети у Турке, ну Вељко му рече: „Не мож', побратиме, ти као ја." — „Ако не могу издрети, могу ногинути", — рече Танасије срдито, пусти хата у Турке, али одиста не изиђе жив. Навешћу јога и овај догађај. После боја у Еључу, ко.ји је имао Вељков брат Милутин с адакалским Турцима, Вељко узме неколико стотина својих момака, пређе преко Тимока, па пегааке остави изнад Видинског поља у брдима, а с коњицима сиђе до самога, Видина, те за,плени неколико хиљада оваца и потучо нешто Турака, па се врати у Неготин. Турци су га гледали с Видинскога града како лети на своме хату као муња иреко неба. Прича се чак и то да, је долетео до капије Видинске и у њу ударио копље своје, па га ту и оставио. 0 овом доласку Вељкову под Видин имамо и народну посму,