Нова искра

Вог да те преболим ову рану која је сад па мени (т. ј. ако ивиђе жив из Пеготина), хоћемо се на зиму питати, како се држи царевина!" Говорећи о помоћи, коју је Вељко требало да добије, Вуквели: „Писао је Младену да му пошље помоћ, као што је уговорено, но Младен, уздајући се у Вељково јунаштво, мислио је да Неготин неће тако ласно пропасти, а што ће се Вељко мало више намучити. није марио, него је још говорио: „Кад је мир, њему се песма пева, и по 10 евирача за ручком свирају: нек се држи сад" ; и тако одгађајући од дапас до сутра, не пошље му помоћ." 0 томе Сима Милутиновић (у Тројебратству) овако пева: Седам књига за помоћ је нос.1'0, А по хитрнм соколов'ма Вељко, У Делиград српскоме везиру. Бага Младену Мпловаиовићу... Ни на једну одговора нема, Ни улакма враћат' се не дало, То ,1н помоћ војско и барутп, Већ освета и пркосе злобтш, Или друга нечувона мука: „Држ' се, море, Хајдук-Вељко славни Ту и сада кано и досада, Теб' су гозбе дунавске моруно И крајинске љенше дјевојчице, Сад покажи стојииг ли пам тога, Што т' мехтери сваки дан ијовају!..." Еао јупак, који шшада није уступао пред непрнјатељем, Вељко се одлучио или да одржи или да погине, па се надчовечанском снагом упорно бранио: Прома турском песравтћиву млоштву Срба сгало две-три хиљадице, Ал' је исте проводио Вељко, Сам је Вељко једна војска био... Немајући џобане, Вељко је често излетао с момцима из шапчева и растеривао турске буљуке око њих. Куршуме је правио од олова и калаја што јо по варогаи могао нокупити. Тако Сима вели: Ал' растап'о сва кантарска јаја И цосуђо од олова свако, Из тог зриа љев'о за пушака, К том из топов' талирма се мот'о, ЈЈ>има био на мјесто картача,Но н сабље често с' крвавише... У највећим напорима око одбране, Вељко гине; он пада при наређивању оправке на гаанцу који су Турци топовима огатетили; он пада погођен „сребрним" ђулетом из турскога топа. По народном предању ни тада му не дођогае главе Турци, већ његов тобџија који је „од Вељка утекао и Турцима се нредао", и који, познав Вељка на гаанцу, панигаани на њ турски топ и погоди га: Тонче пуче, Вељко падо, Однесе му десну руку, Деспу руку из рамена, Паде Вељко у јендока... ГГа и кад умире, овај велики јунак српски оставља момцима у аманет да се држе и бране Неготин:

Па повика Хајдук-Вељко, Те со чуло до Стамбола: „Чујете л' ме, Срби браћо ! Држите се, не бојте се!..." Вазда непобедив, Вељко ни на утврђењима Неготинским не пада као побеђеп; он не пада од јаче снаге људске, већ од силе којој ни највећа човечја снага не може нротпвстати — од топовског ђулета. Сима вели: Пануо јо бранећ' завичаја, Вранећ' браћу, вјеру и слободу, Ал' не паде од мипшце крјеиче, Нит' од пушке орлу доскочиве... Воћ од једне смрти непобједне, А од топа, гато и стење сругаа... Громом тучним што земљу потреса...

СтАРА КУЋА У НИШУ Па и смрт Вољкова само је смрт за Србе који га изгубигае, а за њега је она ново рођење у небесном царству у коме ће вечно живети: Не погибо, већ се роди Вељко, Живјет' вјечно у небесном царству... У памети л' српски омладака Та за дику н в.јечну прилику, И свакима капо и својима Ратницима правде и слободе... , . , \\л\ Пад Вељков значио је и пад Неготина. УзтЈл^д/т.! крила смрт Вељкова, сви су момци познали, цела је убрзо видела да Вељка нема, и нико витпе није озбиљно ни помишљао иа одбрану Неготииа. Пети дан по смрти његовој напугатена су Неготинска утврђења; јер: Барут' нема, куршум' нема, Хајдук-Вељка нигде нема! 5. Као најглавнија карактеристика Вељкова јунагатва .јесте његов изненадни напад на Турке, којн је често предузимао било сам, било с момцима, а ко.јим је задавао Турцима велики страх. Навегаћу овде неколико таквих познатијих напада.