Нова искра

— 77 —

и путовањем — потхранлшале еу новим еоковима ову жедиу мисао, од које је она треперила, дрхтала и осећала неку нарочиту сласт у целоме жудноме бићу. Она се лагано дпже и са једва нриметним умором снусти главу на високи наслон од дивана; досадно махну руком и оста тако упола лежећи, са спуштеном главом и раширеним рукама, упирући своје погледе у шарену таваницу. Мари уђе унутра и упита, да ли госпођа штогод жели. „Не, можеш ићи. Само ћеш рећи да Марко дође к мени, кад се врати од госпође Петровићке." Мари изађе. Она остаде и даље тако полуиспружена, пзгубљена у своје Фантастерије и ие чу лако куцање на вратима пи када Марко лагано и на прстима ступи унутра. У своме узбуђењу он сагледа само иошто што се као снег бело издизало са иаслона мрко црвеног дивана — н>ен врат. У истом тренутку беше га и она епазила. И нехотице она учини покрет као да хоће да се подигне, али

Она ућута, али га погледом и даље посматрагае; није знала шта ће још отпочети, па ипак хтела га је још пред собом гледати тако румена и здрава, тако стидљива и проста. „А је ли то далеко одавде?" „Ва дан се не може стићи." „А да ли си био скоро код куће?" Њему сијну лице радошћу при помисли да га она испитује само тога ради што ће му дати одсуство. „Давно нисам био; још од пре пет месеца." „Би ли радо ишао? Он поннче главом. Зашто га то пита; ко још не би радо сво.ју кућу видео? „Ти за цело имаш тамо некога, кога јако волиш?" и она се насмеши. „Како да не? — Имам мајку, браћу и сестре..." „Глу — — Не, то нисам мислила; него онако видиш:

И. Тишов се покаја и оста и даље тако лежећи, само што главу накрену мало више према Марку. „Госпођи Петровићки жао је што не можете доћи; желела би да Вас сутра види и послала Вам је ово цвеће." „Дај овамо!" Опа пружи руку према њему, прихвати велики букет разнобојног цвећа, омириса га мало и спусти украј себе. „Није више ништа поручила?" „Нијо!" — Он хтеде изаћи. „Чекај још мало!" Марко је крадом погледа. Она се једва приметно смешила и тај смех принуђавао је два ситна и бела зуба да се помоло између две повијене уснице. „Умеш ли ти да певаш?" упита га. Његове се очи ослободише и остадоше као питајући на њој. „Не знам; давно је то било кад сам певао. Још као чобан за овцама. Али то је давно било. За цело се заборавило." „Јо ли, ти си из села?" „ Јест!" „Ва цело, то је село велико?" „Ео би то знао? Ја сам слушао да има много већих."

СЛАВОНСКА ИДИЛА неку женску, девојку ма коју, која ти није ништа, па ипак да је волиш као своје рођено." Гумен му обузо цело лице чак до иза ушију. Он обори главу и не усуди се да је више погледа. „Ето видшн!... Ћутпга... Но, све једно јо. Није то грех какав. — Дохвати ми ону Флашицу са ормана!" и она му руком показа. Он приђе и даде јој. Нога јој се омаче са дивана; крај од лаке хаљине заднже се мало више и он сагледа малу облу ногу у финој ', свиленој чарапи. Он посрну као да је пијан. „Иди, иди!" викну она на њега и руком спусти хаљину преко ногу. Марко оде. Тешко и посрћући сгиже до своје собице горе на тавану. И видевши се сам у четири хладна зида, мучен и шибан својом страшнои чежњом, жудњом и љубављу за оном која је стајала тако далеко и изнад њега, он се спусти на свој нпски, .јадни и бедан креветац и отпоче горко, горко плакати... * * * Најрадија мисао, која га више не остављаше од оне вечери, бегае му да побегно; није хтео и није могао вигае