Нова искра

— 66 —

да смо му заФални... Он је нас љуцки нодиг'о, а ми њега љуцки да спустимо, па нек нам свак каже: „Ејвала им! То су синови!..." — Ја сам све уредио, да не може љевше, — одговори Илија тихо, као снебивајући се. — 0 тога сам се 'вако и ознојио... — Јеси ли каз'о да сва звона звоно? — Ова. — И да се сви цвјетови у цркви уждију? Сви. — То ваља. Не заборави да се па гробље нонесе доста вина и ракије, па нек свак пије колико хоћо. Мирко обори главу н почо срачунавати у прсте. — Пуно ћемо пара потрошити око овога, — уздахну. — Пуно богме, — дочека и Живко, на иодиже глас, да га и жене у другој соби могу чути. — Ама ја хоћу сјајно! Нек свијет види, како ми оца опремамо. — Тхе... свијет ће и тако свашта говорити, — окреса Мирко осорно. — Јадан отац! — уздахну Илија, ие гледајући на њих и не слушајућн, а очи му засузише. — Јадан отац! Живко испи још једну чашу и нребаци ногу преко ного. — Е не може се мање иотрошит', — одговори Мирку још гласније. — Зар да на мртву оцу штедимо? Ко је још то радио? — Баш ја и говорим зато што јо он мртав, па муЈе свбдио какав био снровод да био. Он ништа неће виђети. — А зар он не гледа са онога свијета? За двадес' и четири сахата душа не иђе на небо, него се све врзе око куће. — То бабе причају, — прогунђа Мирко. — То нричају и људи. Мирко устаде, прислони се уза зид и, кроз отворен прозор, гледаше напоље. — А, ако ћемо право, иије ни ои лијеио с нама урадио, — рече, након дужег ћутања. — Није ни тестамента напис'о, па да се зна шта је чијо. Овако ћемо доста јада виђоти. — 0 киме? — 0 Пајом. Зар нам Пајо није зет и зар он од нас ноћо тражити Савотин дио ? — Хоће богме, — тужно одговори Живко. — Тражиће јакако, — понови још тужније. — А како ћеш с њима? — Јадан отац! — опет упаде Илија, па се уклони у страну и поче утирати сузе убрусцем. Живко узе мало хартије и поче нешто срачунавати на њој. — Пуно ће нам узети, — рече. — Пуно, пуно, — узвикну Мирко и, од љутине, поче грицкати цигар. — Туђи син, па да носи муку нашег оца!... Ако је Оавета наша сестра, он је туђп син. Јо ли то право? Живко спусти хартију и замисли се. — Таки су закони, — прошапта.

— Какви закони? — плану Мирко и изазивачки сгаде наср од собо. — Ео јо иис'о закоие ? Људи. А какви људи? Свакакви. И ко ћо слушати те људе?... Ја... ја ћу погазит и закоио и свс и но дам Паји ништа. Умијеи уродит' теФтере, па да му ништа но дамо. Казаћемо, да смо дужни. — А зар ће он вјеровати? — заиита Живко жалостиво. — Он да вјерује! — Ја ћу му доказати. — А он на суд. — И ја ћу на суд. Дао је Бог адвокато, а они ће н најчистију ствар запетљати. Адвокати су најбољи заштитници лопова, а камо ли да не буду нама. Илија, који је за све вријеме њихова говора ћутао и дубоко уздисао, сад провири на врата и главом им даде знак, да прекину разговор. — Ето Паје! — рече нолугласно, па обореио главо изађе из собе. Живко и Мирко само се згледаше, искапише још по једну чашицу и ирипалише цигаре. Обојица се стараху, да изглодају што озбиљнији и забринутији и, када им зет, висок, сухоњав човјек, младолик, тридесетих година, ступи у собу, учинише се као да га не видо. Бе одвра тише му ни поздрава. Пајо заглади своју коврџасту, дугачку, илаву косу, ирошета по соби и, не гледајући на шурјаке, сам соби наточи ракије у чашу и искани. — Дијеи дан данас, — рече нолугласно, ко за со, пошто се дуже нрошетао и разглодао све слике на зиду. — Лијеи дан! — Лијеп, — мукло потврди и Живко. Мирко је упорно ћутао и мргодно, исиод ока глодао Пају. — Биће доста свијета! Пајо узе једну столицу, узвали со на њој и, увлачећи руке у џепове, ноче се климатати. — А јесте ли па суд пријавили да је умро? запита, гледајућн у таваницу изнад собе. — Јосмо, — одговори Живко хладно. — Пријавило се. — Оуд треба да прегледа и пропише сво. Мирко се поче вриољити на мјесту и ногледа га оштро. — Зар нама да прегледа? — Запита. — Нама? — Ја... то треба... Таки јо ред, — нротумачи Пајо. — А ја велим да ие треба. Ео смије, нека ми прекорачи праг... - Треба, треба, — уплете се Живко, ухвативши Мирка за рукав и теглећи га себи. — То свак ради. — Ама ја не дам! Пајо се подругљиво осмијохну. - Неће те нико ни питати, — рече. — Ту си ти немоћан... Мирко плану и хтједе скочити, али га Живко силом задржа. — Ја сам овђе моћаи, викну. — Ово је моја кућа!