Нова искра

— 08

Има и мога дијела, — одговри Пајо мирио, климатајући со. — Ноћу вам га, зар, иоклонити? — Еакав јс твој дио? — Какав будо. Закои ћо ми дати, а нећеш ти. Мирко се диже и хтједе да викне, али га Живко сустиже и зачеии му уста руком. — Немој ти то тако говорити, — иоче благим гласом, окренувши се Паји. — Да видимо како ћо закон. Ти не знаш да смо ми пуно дужии. — Нока суд сво прегледа, па како он одреди, ја пристајем, — одговори Пајо смешкајући со. Осмијех раздражи Мирка и он, раскорачивши се на широко, кавгаџиски стаде иред њога. — Моје добро неће нико гледати! викиу. — Хоће. — Ко пристуии, ја ћу га иожем. Пајо иребади ногу преко ноге и иоче цупкати. — Удри и ножем, — рече безбрижно. — Има и за то суд. Али ја хоћу Оаветин дио... Ништа вам иећу оставити,.. И пепео на огљишту дијолићемо. — Ко? Мирко одиже руку и измахну, али се Пајо хитро уклони, те рука, свом снагом, удари о вратни дирек и окрвави со.

— И пепоо ћемо дијелити, — ионови Пајо пакосно, нрппромајући се за борбу. И пијосак, и воду, и све. Живко со умијеша међу њих "и пријекорно их погледа обојицу. — Осгавите се данас тога разговора, — рече. Оставите ...Ти, Пајо, нијеси у својој кући и не смијеш овђе галамити. — У овој кући има барем три пепџера моја, одговори Пајо пркосно, указујући на нрозоре. — Ако не смијем у соби, ја ћу се иропети на ненџор, иа ћу одатле говорити. Ама ја но иоклањам ништа. — Ми ти и ие дамо ништа, - одговори Живко наљућен. — Недамо кад си таки! Ено ти суда, па тужи. Пајо оде и сједе иа прозору. — Ово је мојо.. Отарац је радио меии к'о и вама, — окреса. Мирко одгурну Живка, који му је закрчио иут, оиет стаде иа сред собе и загрну рукаве. - Ходи амо, да се огледамо! - викну. — Ходп, ако си мушко, да најпријо мегдан иодијелимо... А Илија раствори врата, ировири кроза јбих и зачуђено их погледа. - Ивлазите, — ироговори кроза плач. —- Ето чиопови иђу и свијет со окунља. Треба да оца сахрањујомо...

% само је кебо...

и

само је небо пред погледом нашим Повлачило свод свој у бескрајне стране; И природа цела дрхтала је чежњом Пред љубављу чедном младости нам ране. Сећаш ли се, реци?... Ох, да дивних часа! Сећаш ли се кад смо први пут се нашли Насамо у врту? Сунце беше село, Ал' му рујни зраци још не беху зашли. Седела си сама на клупи крај зида, И била си сетна, зашто? нисам знао; Пролећни је ваздух мирисао бистар, И јасмин је бели и јоргован цвао.

Сео сам крај тебе, па се тако с тобом, Нем, у срећу нашу и сам удубио, И за цео излив осећаја својих, Уз'о сам ти руку, па је пол.>убио. Ти си била мирна и смешила си се, Ал' ти у погледу среће лик је био ; Као зору мајску иевиност је твоју Оличав'о поглед наиван и мио. Сећаш ли се, реци ? И само је небо Пред погледом нашим у бескрајне стране Повлачило свод свој, и дрхтало чежњом, Пред љубављу чедном младости нам ране. Борс^и