Нова искра

— 115 —

Дзесма у сутон (5уб1. А1стапшт)

м,

1агли се далека раван : у струЈању вечерњих звука Спрема се починку сањива доља. Разлева е' блага топлота и дрхти у мирису зрака Заспало њишући прољетње цвеће. Плавом ведрином неба титрају звјездани зраци Као да сањају снове блаженсгва. Светиња мира у дол>и и небо ми зрацима милим Буде у души радосну сјету ;

Незнано чудно спокојство у души ми дрхти сненој, Тиха а страсна ме прожима жудња, Мутних ми нестаде мисли и плинем у незнану миљу, Дрхтим и чезнем, а ништа не желим. И као санани звуци што блуде из уснула дола, Уснуло њишући прољетње цвеће, Душа ми сретна и сјетна блуди духом љепоте: Прољетње природе диже је миље. Ђ. Д.

К

а з н а

е. неега

(НАСТАВАК)

ако је мучио кретати се ио заиуштеиој кући и рећи себи: „До пре неколико дана био је овде! На овој је софи седео; ову је књигу узимао; ову је столицу помицао; ову је слику посматрао. Овде ми је говорио, овде ми је стискао руку; свугде је блистао сјај његове лепоте, грацијозност његова осмехивања — а*сад га више нема!" Првих дана је немогуће ослободити се ових мисли. Изгубљена душа лебди свугде; успомене се скупљају, удише се она драж што је од њега заостала у ваздуху, у намештају, у наборима рукавица. Тих дана као да по кући сталио пролази неко, чији глас звони као и његов — лепо се чује како дрхти, са

болесним, уздржаним треперењем

а у памети излази

његово лице, цело, од гордог чела па до слободне браде, и обично се онда тихо понавља: „Тако, баш тако се он обично смејао!" Ход постаје неноуздаи — пут изгледа тако дуг! Сусрећу се црне сенке које се у нанред крећу, — то су људи. Али шта хоће оии у свету, који је исиуњен једном једином идејом, њим! Ну поступно нестајаше и грознице. Наста меланхолична замореност, исцрпеност. Само нада на поновно виђоње прекриваше тугу цветовима лепих снова. То је доба дугих и иежиих писама са приложеним незаборавком, љубичицама, коврџицама косе, увезаним ружичастим свиленим трачцима. То је сентиментална периода, пуна преданости и нежности, у којој је сваки младић Јакопо Ортис, ( ',вака жена тас1ате с1е 8еу]^п6.

Стари зидови куће Тарамелијеве још никад иису видели тако етрасне изливе као што је био бол Лаурин. Еад је пароксизам прошао, кретала се она као аутомат. Своје дневие дужности вршила је механички. Била је, тако рећи, подељена у два сасвим одвојена дела, од којих је бољи одсуствовао. Угово кратко бављење код ње, изгледа да је на крају крајева пиак имало и добру страну: беспослена радозналост људи није се о њој бавила. Лаурина повученост, њена раздражљивост, њено рђаво расположење стављало се на рачун тисуће узрока, који с правим узроком пе имађаху иикакве везе. Понеки рекоше: „Љути се што иема деце." Тог је мишљења био и старији лекар. Он јој пинаше било свако вече у апотеци. Али једанпут је ухвати с дв;х прста за руку,. склопи очи и жмиркајући промрмља нешто. „Хм! хм!" ДПта ће да значи то „хм, хм" ? Запита Лаура. Смрт или живот?" „Останимо код живота." Лаура поцрвене до ушију и угризе со за усие.

Четири недеље доцпије није се више могло крити, да се осећала мајком. Неисказано силно подузимаху је тиранске жеље, којо у овоме стању и најбоље жеио учине осорљивим. Ну ипак свп јој гледаху кроз прсте. Била је зима.