Нова искра

благу! Ми лостајомо зрелији и усавршавамо се; али када? Кад дубље и потпунијо разумемо жону. Поглодај раскошне Персијанцо: претворили су своје жене у робиње. Па? Њима је неприступно осећање лепога — бескрајно море духовитих наслада. Из њихова срца ни искре не ћо измамити појава богињо Праксителово 1 ); усхићена душа њихова не ће проговорити са бесмртиом душом мрамора и не ће наћи акордних звукова у њој. Штајежена? —Језик богова! Ми се дивимо тихоме, светлом челу човека; али не видимо лика божјега у њому: ми видимо у њему жену, дивимо со у њему жони, а тек у њој и боговима се дивимо. Она је појезија! Она је мисао, а ми само овапућењо њено у стварности. На пама горо њени утисци, и у колико је силније и дубљо утиске на нама она оставила, у толико постајемо и узвишенији и бољи. Докле је слика још у глави уметниковој и духовно се уобличава и ствара она је жена; кад се преобрати у материју и заодене опипљивошћу — она јо човек. Па зашто уметник тако пенасито жуди да своју бесмртну идеју обучо у грубу материју, подчињавајући је на тај начин нашим обичним несавршеним чулима? — Вато што њимо госиодари узвишона жудња да изрази божанство у самој материји, да љу, има домакпе ма и део боекрајпог свота своје душе, да жену створи у. човеку. И ако со па њој случајно зауставе очи младића који жарко разуме уметпост, шта ћо оно тада тражити у бесмртној слици уметниковој ? Да ли оне у њој виде маторију ? Но! материја ишчезава, и нред њима се открива бескрајна, нотолесна идеја уметникова. Каквим ће живим звуцнма заневати тада духовне струно у њему! Како ли ће се силпо одазвати у њему, као па позив отаџбиие, и неповратна прошлост и неизбе.жна будућност! Како ће се духовно загрлити душа његова са божанствеиом душом уметниковом! Како ће со обе слити у неисказном духовном пољупцу!.. Шта би било од узвишених врлина човекових, кад не би биле обасјавано и препорађапе ножним, благим врлинама жениним? Чврстина, храброст, јунаштво, срчаност нрешли би брзо у зверство. Одузми свотлост свету, — нестаће разнобојности: иебо и земља слиће 2 ) Иракспталвс , Атињании, жииео је у чотвртом кегсу ире Христа, иредставиив ,је ирвије Атичко уметности; био је оообити уметпик у иаражавању — у скулптури — душевног, унутарњег стања. Нарочито је радио млађе представнике богова: Ероса (бога љубави), Афродиту (Венеру, бохињу лепоте) и др. Преводилац

со у мрак још црњи од обала паклених. Па шта је љубав? — Колевка душо, дивпа човекова чежња за прошлошћу, у којој се завршио непорочни почетак његова живота, где је на свому остао иеописани, иеизгладљиви траг невиног детињства, где јо сво завичај. И када душа утоно у зеФирна наручја душе жеиине, кад у њој нађе свога оца — вечног бога, своју браћу дотло земљом неисказане осоћаје и појаве — шта бива тада с њом? Тада понавља у себи иређашњо звуке, иегдашњи рајски живот, испредајући га до бсскрајпости као влакно из свилоие чаурице..." Надахнуте очи мудраца зауставише се непомично: пред њим је етајала Алкиноја, која је неопажена ушла у дворпицу за вромо њихова разговора. Наслоњена на један кип, као да се сва претворила у нему нажњу, а на дивиом челу оцртавала су се поносна узбуђења богу сличне душе. Мраморна рука, по којој се сијаху илаветно жиле пуне небесно амброзије, слободно се држала у ваздуху; складна нога, обавијена црвоиим трацима сандала, иага, у заслеиљивом блеску, збацивши љубоморну обућу сгупила је нанрод и, рекао би, нијо ии дотицала ирезреио земље; високе божанствене груди таласаше се усколебапе уздасима, а одоћа, која јо упола покривала два прозрачиа облака па прсима, треперила је и падала у раскошним, живописиим лииијама иа под. Као да је нежан, светао зоФир, у комо се купају стаповннци иеба, но комо струји ружичасти и илаветни иламен разливајући се и иреливајући у бозброј зракова, којима пи имоиа иема на земљи, у којима троиери чаробно море иеиојмљиве музико, — као да се тај зе®ир заодоо у впдљнвост и стајао прод њима, освештав и обоготворив собом дивно обличје људско. Немарно забачопи назад, тамни, као мрачна ноноћ, праменови косо иаткриљавали су љиљаново чело и у тамиом водопаду спуштали се па сјајиа плећа. Муња из очију растрзала је сву душу... Но! никада ни сама царица љубави није била тако дивна, чак ни у оном тренутку, када се чаробио рађпла из пене нрвих вала! Заиемео од дивљења и са страхопоштовањем баци се младић пред ноге поносито лепотице, а топла суза богиње пад њим наднете — ороси његове вреле образе. руског превео М. С. ПетЈ^ови^