Нова искра

стуб, на коме је раскошно почивала богата круна коринтског стила, обасута сунчевим зракама. Дубок и тежак уздах оте се из груди младићевих, као да се сви скривени осећаји душе, и све што се налазило у њој, као да се све скупа слило у тужни звук уздаха, а тај звук као електричшг удар ирође по свему телу. А осећајима савладана природа. немоћна да искаже бесмртне, вечне муке душине, претвори се у један бони јек. Међутим падахнути мудрац немо га иосматраше, а лице му је испољавало мисли дотле још необјављене пређашњим високим размишљањем. Тако остаци дивне илузије дуго још не ишчезавају и мешају се с почецима идеја, док човек потпуно не уђе у свет стварности. Кроз смели отвор куиоле светлост је сјајним млазевима падала на мудраца и обливала га зракама; рекао би, да се у свакој надахнутој црти његова лица светлила мисао и узвишени осећаји. „Умеш ли љубити, Телекле?" — запита он спокојним гласом. „Умем ли љубити?" прихвати нагло младић: „Питај Зевса, уме ли мигом обрве да усталаса земљу, нитај Фидија, 1 ) уме ли мрамор да надахне осећањем и да да живота мртвој стени. Еад у мојим жилама кипи не крв но љути огањ, кад сва осећања, све мисли, кад се ја сав претварам у звуке, кад ти звуци горе и душа звучи само љубављу, кад су речи моје бура, а дах — пламен... Не, не! ја не умем љубити! Реци ми, ко је тај срећни смртни који је овладао таким чувством? Је ли већ нремудра Питија открила то чудо код људи?" „Сиромах младић! Ето шта људи називљу љубављу! Ето каква се судба спрема томе мирном бићу, кроз које су богови хтели да објаве леиоту, да дарују свету неоцењено благо и да у њему покажу своје присуство на земљи! Јадни младићу! Ти би сажегао својим усијаним дахом то мирно биће, те би помрчао буром страсти ту чисту светлост! Знам, хоћеш да ми причаш о невери Алкинојиној. Твоје су очи биле сведок... Но да ли су оне биле и сведок твојих бурних узбуђења која су се рађала у то време у дубини твоје душе? Јеси ли се најпре обазрео на се? Нису ли у нуном јеку разбуђене страсги кипеле у твојим очима? А кад су сграсти знале за истину ? Шта хоће људи ? Та они су жудни вечног блаженства, безграничне среће, и довољан је еамо један тренутак грчине, па да као срдито дете разруше зграду коју су годинама камен по камен подизали! Нека *) Фидије (500 — 432 пре Хр.) свулитор из лоба Кимона и Перикла; радио је иа украшавању Акропола. Његова су дела, између осталих, аозната »Атена Партеноска« (у Партеиону) и чувени »Зевс Олимпски«, иарађен од слонове кости и злата. Преводилац

кроз твоје очи гледа и сама истина, нека је дивпа Алкиноја баш и оцрнела еебе лукавом преваром, али занитај душу евоју: шта си био ти а шта твоја душа у време када си и живот и срећу и море усхићења налазио у загрљајима Алкинојиним ? Преврни огњене листове своје књиге живота, па да ли ћеш наћи ма и једну етрану речитију, божанственију од те? Би ли ти, за све драго камење персијских царева, за св 1 благо Либије, дао те небесне тренутке ? И шта су према њима и прва почает у Атини и највиша власт у народу! И биће, које је, као Прометеј, све што

Јосии Јурај Штросмајер је лепо отргло од богова, принело на дар теби, унело небо са светлим етааовницима у твоју душу, — обасипаш ти преступним проклетством, кад би тробало да ти се сав живот претвори у захвалност, кад би требало да ее сав облијоЈН сузама и да екрушено, смерном химном животворцу Зевсу, замолиш, да ти продужи прекрасни живот њен и одагна облак туге са светлога јој чела. „Управи на се испитивачки поглед: шта си био пређе а шта си постао сада, од кад си нрочитао вечност у божанственим цртама Алкиноје; колико нових тајни, колико нових открића си разумео и протумачио евојом безграничном душом и у колико еи се примакао ближе вајвишсм