Нова искра

— 112 —

„Јесте!... Ја сам био иошла иш \Уааиег ш ћо1еи... а она васи тамо... ипс1 (Ие Аи&еп зо §то88 иис! (1ег ВНск 80 а1агг... Ја сам све то видео..." „Господе, Болсе иаш велики!" Госиода отрчаше. Поса остаде сама на веранди. Ношто хладно и ледено ирођо јој кроз целу снагу као кад оштри чолик додирне наго тело. „ Сво је то због мене," иомисли. „Ах, будалаштина! за цело није мислио да ћо ти медени дани вечито трајати!" Друштво со врати. Јест, истииа! Нашли су га тамо на старој крушкиној грани, већ одавио мртва и укочена,

ГЈГ | аклеии створ, Вевсе Олимиски! 0, ти си неумоллв у свомо гневу! ; Прохтело ти се да пошаљеш свој бич на овај свет; поцрпао си сав у. отров ненримотно разливан по недрима ирекрасне ти земље; скупио си га у јодну капљу, па си је гневно бацио творачком деспицом и отровао њоме чудно дело своје: саздао си жеиу! Позавидео сн бедној срећи нашој; ниси хтео да човек излива вечни благослов из дубине захвалног срца; боље нек проклесгво грми са преступних усана вегових... Створио си жеиу !" Тако је говорио, дошавши пред Платона, Телекле, млади ученик његов. Очи му севаху огњем; по образима

„Да ми јо само знати, зашто јо то учинио! Таква непријатност!..." „Којешта!... Још и због тога лупати главу. — Ко ћо знати; за цело каква стара љубав, тамо из села; код њих бивају свакојако ствари. Можда неверство, удала му со драга или што слично... Зар и због тога кварити своје расположење ?" И она со погледом упи у свога доскорашњога суоода и иозва га у врт, да му циоће покаже. Каиетан оде да се постара за преиос тела. Остали се гости опростише и одоше. Београд, 1905. год.

мрак уздах мој жровишга сред грања, о љубави сања диже олгар њој... :а песму склада што у море пада... Д. ТВу^И1\

бесисо је пожар, а дрхтаво усно наговештавнле су силну буру растрзане душе. Рука му јо срдито бацала иурпурно вале богато одеће, а раснучена копча немарно јо висила о девичанским грудима младићевим. „Шта, божанствени учитељу? Зар нам је ниси представл,ао у божанском облику, у небесном руху ? Зар нису твоја златна уста изливала потоке речи о нежној лепоти њоној ? Зар нас ниси учио, да је тако иламено, тако нематеријално љубимо ? Не, учитељу! твоја божанствена, мудрост још је млада у познавању бескрајне бездне поквареиа срца. Не, не! ни сен свирепог искуства није се коснула светлих мисли тво.јих: ти не знаш жене!" Вреле сузе грунуше му из очију; завивши главу хитоном и покрив лпце рукама, ои се наслони на мраморнп

V звездаку ноб...

\^ветлуца свсмир, к о да гори свод И дремно шуми бујно-густа трава, А поток јегда губећи свој ход Далеко у луг где славујак спава; И сребром звони кроз дб водин шум И тихо трепте шибљике крај жала Док нема ноћ к'о мртав ћути хум И тече струјом вечитога вала....

Понес'те, вали, у До мирног оног с Где славуј вечно И својом песмом Пробудите га нек 0 бледој звезди,

ЗЈека

л в. тотојв