Нова искра

— 111 —

притиекивало овдо цолим теретом својим, гушило га и давило као у последњој тешкој самртничкој агонији. Покадшто покушавао би да заборав простре свој воо преко свега онога, што је било; али се и тај последњи напор губио и ишчевавао као у лакој иролећној магли под оштрим сечицама мрке садашњости. И из свега тога лако и провидно издвајало се ноко магленасто биће, топло и слатко, као млеко у грудима тешкога болесника, ширило своје руке к њему, мамило га и звало к себи, са оним истим жудним осмехом полуотворених румених усана и сјајних, светлих очију. Проклет, проклет од сад и на веки. И оп затвораше очи пред овом сабласти. И укочони мозак у грозници својој престајао је да и даље мисли о свршеном чину, о тешкоме греху. И без зазора, без срама и грнже савести он пустп да му срце плива у валима тренутнога задовољства, заборављајући и на себе и на Бога и на људе. И све се јаче погледом упијао у оно топло биће, чија га топлина голицаше као меко паперје, и овде је тражио мир скрушеној душн и јадном и бодном, презреном срцу. * * * Једно недеље, нагло и изненадно, врати се и он, муж госнођин. Не беше сам: у његову друштву била су још два оФИЦира, један неки даљи рођак, други пријатељ његов. У усамљеном и новом винограду отпоче нов живот, проткан весолнм разговором, смехом и пшом. „Како ли си провела све то досадно време?" упита капетан своју жену и руком миловаше њене злаћане власи. Она му се припи уза тело и гледајући га право у очи, одговорн: „Ах, Господе, досадно је — истина — било, али шта се противу тога може учинити? Судбини се мора човек пре а после поклонити." „Зар не, драга моја?" рече он усхнћено и нољубн је у благе и сањиво очи. Такве се сцоно показиваху свакога дана; госпођа се ни најмање пе устручаваше да одговори топлом миловању свога мужа. У његовој одсутности као да и извесна промена бејаше наступила у њезину расположењу. Она је била весела, певала, смејала се и тако радосно ћеретала. У вечорњем друштву, које со стаде у винограду врло често скупљати, блистала је она својом лепотом и умиљатом појавом као каква краљица. Па и за пријатеља, свога рођака, она је вазда имала пријатних речи и топлих више љубавних и оних истих жудних погледа. Само за њега, Марка, она вишо не имађаше ни речи; он је био оно исто што и негда: слуга и роб, она — господарица, крута и усиљена. И све је то Марко увиђао. Ни љутина нити љубомора не распињаху му груди. Внао је да у таквом друштву мора тако и бити. С тим је био начисто. — Једнога дана пе оста му непримећена нарочита љубазност и топлина погледа према томс страноме официру. „С њим ће то

исто отпочети!" помисли. И нека неисказана туга обузе му груди, а зашто — ни он сам није знао. Дакло, умрети! То је стајало тврдо пред његовим очима; он овде није имао вшпе шта да тражи. И поново му се указа оно исто боло привиђеше, кад се с њом враћао позно у ноћ кући, где стеже своје руко око његова врата и на њ се тако ружно смеје. Он уздрхта. „Све једно је," помисли: „после онаког почетка, мора и такав крај бити." У први сумрак једнога пријатног и благог дана содело је цело друштво окупљено на пространој веранди и мирно и тихо се задовољавало величанственим изгледом

Ф. Весел Бајка на Саву и Дунав. Сунцо беше већ утонуло на далеком хоризонту, а за њим беше само остало, као какав крвави траг, румено и далоко небо; из даљиме допирао је нејасни шум удаљенога града; потоцн су отпочнњали своју вечито стару песму; и у целом околу беше благо и сањиво, тихо и мирно. Користећи се општом удубљеношћу целога друштва, госпођа Поса чешће би променила по који жељни поглед са својим суседом, оним истим ОФИцпром. У два маха он се саже као да је нешто упустио испод стола, и влаашим уснама додирну њену меку и топлу руку. Мари дотрча сва усплахирена и задихана. „Аћ §-пасН§-е Ргаи, тсекћез 1Јп§'1иск, тсеЛсћ' §то88ез 1Јп§'1иск!... Ег ћа! 81сћ аи%ећап§1;,... Дог^ ип!,еп аиГ <1ег ^У1езе..." „Ко ?... Шта?..." Сви скочише?