Нова искра

117 —

Одмах почо преписку с Уговом мајком. Говорнла је да хоће да цосети Уга.... Андреја је озбиљно опомену, да јој је нрва дужност да се стара о себи самој. Путовати не бп било наметно, то јој она неће допустити. То је било први пут, да јој се он успротиви. Лаура је била тврдоглава, алн у своме мужу наиђе на такву челичну вољу, какву никад није могла ни замислити. У раздражењу покушавала је да прави и сцене, али без успеха. Андреја је мирно напуштао собу, чим је она жучнијом постајала. Дођоше п покладе. Уго јога не беше оздравио. На Лаурино наваљивање одлучи се Андреја да посети свога сестрића. Два дуга, смртоносна дана, беше он на путу, два дана, који су Лаури личили на агонију, два дана, који јој као олово притискиваху осећаје и мисли. Трећега дана ослушкиваше она на вратима, слаба, јер дванајест часова пе бегае никакво јело ни додирнула. Зид јој је служио за ослонац. Не бегае ни очешљана. Хладпи мртвачкн ветар дувао је кроз дуги ходник и натернвао јој у лице растурену косу. Две дубоке бразде указаху јој со на лицу, низ ко.јо со лагано котрљаху сузе, лагано као по већ добро позпатоме путу. Лаура не подиже руко да их отаро — она их гуташо. Тек пред вече дође апотекар, тужпога лица, црвених образа. Жена му изађс на сусрет, али се не усуди нигата да упита. Он прво скиде огртач, а затим гаегаир. Потом седе н погледа расејано у даљипу. Лаура се довуче до њега. „Но ?" Он махаше главом. „ Опасно ?" Он потврди главом. „Небески Боже!" Он се нагло окрете ка њој. Очни капци му силно задрхташе; затим промрмља: „Ту јо већ крај." Лаура паде онесвогаћена. Помоћник дотрча из лабораторије. Донесе стакло са сирћетом; тврдио је, да је ово био већ предвидоо: сињора ни.је три дана готово ништа окусила. Андреја подижо своју жепу снажпим рукама и положи је мирно и опрезно на со®у. Кад Лаура дође к соби, наговори је да легне у постељу, и да узме што да једе. Ватим јој сам донесе у једној чагаи за два прста своје најјаче старе марсале, и придржа јој главу док је она иснила. Дођоше и оба лекара. Лаура со осећала бол>е. Лаура је увидела, да се мора савладати у интересу своје страсти. Сутрадан усгаде. Вила јо снремна — на све.

* * * Сваког другог дана долазиле су вести о Угу. Све су гласиле рђаво: болес/г је постајала све смртоиоснијом. Андреја је постао јога ћутљивијим но про. На Лаурина страшљива питања одговарао је кратко а обично их је избегавао, или јој је ћутећи само показивао очајна писма, своје сестре. Крајем априла узела је Угова болест таквога маха, да не остајашо никакво наде на спасоње. Андреја изјави жени да јо намеран и по други пут отпутовати. Лаура га у томо помагагае благом нежношћу, као да ју јо блиско маторнпство иснуннло сажаљењем за ону мајку, која толико пати.

ЛрНАУТСКИ МЛАДЕНЦИ СА КоСОВА Андреја отпутова. Убрзо за тим стиже депегаа: „Уго јо умјјо." Ваљада је милостиви Бог хтео, да Лаура при овом силпом изливу свога срца буде сама. Нико нијо видео како со она у грчевитом трзању стропогатала на земљу, како је гризла око себе намештај, како се, претећи, поново исправљала: нико то пе виде. Дновима је остајаља затворепа у својој соби. Кад со Андреја вратио, бегае она већ спремила маску свакодновног бола. Само под њом је беснео јога увек олуј н,ена раздерапа срца. И муж јој је био приметио дубоко нотресон, али му очи беху суве. У Кулози ценили су Лаурино дубоко осећање. Сви су се дивили њеној нежности спрам мужовљових сродника, то јој је тако бар било могућо да се каткад и исплаче. Уговој мајци одмах је написала дирљиво писмо и замолила је за једну витицу Угове косе за успомону; жеља јој би иснуњона. Мила црна косица, коју је тако чосто љубила, постаде јој иајдраже благо. Мотнула ју је у медаљон који је носила на своме срцу. Ну сваког би га тренутка вадила,