Нова искра

— 118 —

отворада и дуго на њему погледе задржавала. Како еамо могуће, да је Уго умро, тако млад, тако страстан! Често је сумњала у то. Помишљала је, с каквим би га осећањем поново видела. Заборавила би сва уздржавања; звала би га својим пред целим светом. Други пак пут плакала .је за прошлошћу; било јо.ј је, као да га је могла још топлије љубити — затим је обузе силно кајање и прекоревање, сетивши се, да му је једнога дана забранила да је пољуби. Будућност ју је страшила. Оувише је и волела и патила, да би могла још једном да воли и пати. Осећада се исцрпеном. Све струпе хармоније стварања беше већ додиривала. Ове јој беху под прстима попуцале. Шта јој је могао живот још понудити? За сваку страст има живот само две крајности: највећу радост и највећи бол. Љура се сад нредаде сва болу као некада радости: безгранично. Ооба јој постаде неприступачнија но икада. И у најлепше доба године остајала је по читаве дане затвореиа у њој. Било је страшио видети је у оном тужном простору: саму и замишљену, између воћа од мрамора и вештачког ловора на камину, док се напољу сунце осмехивадо на расцветане брескве. Спрам елеганције у одевању, до које јо.ј је некад тодико стајало, била је сад равнодушна. Погурена, болесна, за неколико месецп остарела више но за десет година, трчала је престрашепо пред огледало. Носила .је двоструку жалост: жалила је своју љубав и своју будућност. Духовио беше већ умрла, а ћутећи је преклињала да јој дође крај и физичким мукама. Али природа, не водећи рачуна о овом душсвном стању, довршивала је у њој најсдађу мистерију. * * * Једне мајске ноћи даде Лаура живот једној девојчици. Ну ово не изазва ни веселог ћеретања, нп радосног клицања, ни усхићења. Једна жена прими дете и пови га; обави га топлим уво.јем, па га затим метну у колевку. Дете је било тако мадо, тако иежно, да му се гласић и не чујаше. Изгледало је као свежањ пеленица, и као свежањ лелгало је заборављено, тамо у колевци. Било је мирпо и страшљиво. Лаурипо стање бидо је доста оиасио. Чуварка је сматрала за своју дужност да преко ноћ остане код ње. Андреја је спавао у побочној соби. Жена му није допуштала, да иад њом бди. Гледајући мирну, у сан утопулу кућу, ие би се ни слутило, да је иод кровом Тарамелијевих рођена кћи. Лако јутарње руменило обоји прозорска окна, и озари Лауриио лице које је у самртном бледилу почивало на јастуку. На чуваркина питања одговарала је без речи, покретима главе. Била је уморна ираздражена; желела је да буде сама.

Чуварка пође вратима. У томе тренутку уђе и Андреја. „0, та погдедајте своју кћер!" узвикну чуварка и узе свежањ из кодевке. Аидреја мирно ступи корак ближе, саже се, држећи руке иза себе, и одмахну главом. Мала је имала дице црвено, пуно бора, чуперак црне косе на глави, чело набрано као у старе жене. „Хм!" То је било све што изговори апотекар. Немогуће је извдачити какве коисеквенце из звука његова гласа. „Ла, ла, — ла, ла! Паметно дете! Кладила бих се, да ће бити лепа!" рече чуварка. Лаура баци погдед у страну. Чуварка јој .је била ужасна. Апотекар се приближи иа прстима постељи своје жепе. „Како се осећаш!" „Рђаво — врдо рђаво." Новорођепче јечаше. „Та иосите га даље!" викну љутито Лаура. Аидреја се пожури лако дрхтећи и узе га из чуваркиних руку. „Полако! Пазите да га ие повредите!" Одмахну главом, сави руке, потури их под малечко тело и удаљи се ситним корацима кроз врата. У побочиој соби нађе оба лекара. „0" узвикнуше ови, „отац! отац! живео отац!" Пламено румеиило покри апотекарове образе, пу то му је личило добро; у томе му и иесвесно попустише њогове руке а поглед му постаде мрачан. „А, мала је тешка!" „Очинска радост одузима ти сиагу. Дајде да видимо принцесу!" Андреја је не хтеде пустпти. „Шта, тек што је рођена а ти већ играш тиранипа? — Бо.јнш ди се да ћемо ти узети ћерчицу? Само доде с велом! А, какво лице! Како мрко! Ну то не шкоди лепоти! Иста мајка!" „Обиђите Лауру!" одговори Андреја и показа на врата женине собе. Оба лекара одоше ка њој. Апотекар седе за једаи тренутак, као обореп сувишним притиском свог даког терета. Био је сам са дететом. Новорођенче поче опет тужно да јечи. Уста му со развукоше, очи, које из малог набраног лица сијаху као жеравица, испунише се сузама. Андреја се наже према њој обузе га сажаљење, и уснице му се спремише за пољубац. Али у истом треиутку указа му се на лицу једна дубока бразда. Укочеп, трже се натраг и почо нодако корачати горе доде. * * * Три недеље доцније прими Лаура званично први нут своје пријатељице. Лежала је у кревоту. Прошивени по-