Нова искра

— 119 —

вач био је од атласа бресквине боје, а застирачи иа постели од најФиније материје које је Тарамелијева кућа могла дати. Поред постеље на сточићу стајала је клтта цвећа у дивноме суду. Пре неколико дана још надала се Лаура да ће умрети, али је била јача него гато је и сама мислила. И тако се помири са мишљу да и даље живи без воље, пркосно, незадовољно и огрчено. Мало створење предала је једној дадиљи, која је собом понесе у суседно село да га одгаји. Мала је плакала преко делог дана а и иоћу; Лаурини живцп то нису подносили. Андреја иишта није замерао пгго се дете удаљава. Он оста и даље нем и иезантересован; жепа је могла чинити што је хтела. У домаћем реду не измени се нитнта, изгледало је као да дете у опште пије ни роШно. Андреја је снремао, ћутећи и даљо, своје лекове у аиотеци; оба лекара и други посетиоци говорили су о жетви и свиленим бубама, забављаху со оговарањем и тумачигае „Есо (1о11а Вогза". Галантпост, која је владала у овом кругу, док је у њему била Лаура, изгуби сад потпуно свој основ, пошто сињора, по своме потпуиом уверењу, готово никако више и ие долажагае на вечерњи разговор. Кад бп се п.т.к који пут и појавпла, црте су јој изражавале тако непријатпу хладноћу, да јо људе иролазила свака воља да јој се удварају и праве досетке. Сем тога за Лауру јо Уговом смрћу и порођајем детета и последњи зрак младости био угашен, а овога пута за увек. Ериза материнства одузела јој је сваки остатак леноте. Сад се јасно видело њених тридесет и пет годипа; била је болешљива, нерасположена и јетка. Само у ретким часовима подсећао је распламтели жар њених цриих очију па доба у коме се осећала младом и лепом. Као код мттогих људи, тако се ноказа и код ње она ретка појава двостраног осећања, по коме у једноме телу живп двојака воља. Жена која је изгледала, у присуству других, мирна, умориа, незаинтересоваиа, са иослом у руци, преображавала се у усамљеним часовима у страсну жеиу, која у Фантастичним сновима изазива своју изгубљену љубав. Јер је У1аура волела јога увек. Она не напугатагае варљиву слику своје нестале среће; сад је волела духовио, док је побеђена материја била бачена на нод. Умрети! То остаде циљ њене чежње, али умрети да би се поново оживело у свету без граница, у своту у коме би се Уго опет осмехивао целокупном заношљивом леиотом својих осамнајест година и л,убио је — љубио без краја!

Она је анализовала собе саму; двојила је себе, колико је то било могуће, од свога толеснога Ја, од сињоре Тарамелијеве, супруге, мајке, пријатељице, домаћице хтела је да се осећа само као Угова љубавиица. Склапала је очи и затворала угаи — није хтола да гледа капут свога мужа обегаен о клину, није хтела да слугаа гаум у ку.јтш и у лабораторији. Дугаа јој је била одсутна — летела је у даљииу и висииу све више, док је не споиаде вртоглавица. То напрезање цоле мисаоне снаге изазивало је код ње исто дејство као и проређени ваздух: стезало јој је дихање, изазивало .јаке болове, али она се у томе болу осећала ипак задовољном. Премишљала је: шта би чинила да Уго није умро? Пре свега би побегли! Своје драго би сакрила у

Овчар са Јавора пустињу, у самоћу — гата је стало до места! Поиекад би је заносио оријенталски предео: топло небо, зажарени песак, илаво небо. Други пак пут осећала је жудњу за маглама хладнога севера — за иеприступачним брдским висинама, за јеловим гаумама, за вечним снегом. Али увек је бивала опивена љубављу; час идеалном, час чувственом, страсном. Ноћу,. или прод зору, у досадној мекоти еластичиих јастука, између сиа и јаве, гомилале су се око ње пожуде. Тада јо сакривала главу под иокривач, избегавала је ружичасте зраке зорине; обухватала .је постељин намегатај, и као у заносу тражила је ирогалост која со нијо могла вшпе вратити. У врту, гдо јој је сваки цвот, сваки камеп говорио о Угу, остајала је по читаве часе у мислима и чувствима, као младо довојче. Седола је на мермертшм стопоницама и купала је у еузама камење, за које јој со чинило да ионавља одјек жарких иољубаца. Тако прође година, нолако, боз измоне. Вреже процветаше и иокрише се лишћем н грожђеи; затим паде снег, па лрође, а врожо опет процветаше.