Нова искра

У топлом, склонитом гнезданцу, гајећи мале тичике, цвркуће задовољно једна тичица. Хе! Ео би мислио да ћемо у ово.ј мудрој тичици и брижној мајци познати своју малу тичицу, која само из руке у руку лећаше! — Зар толику моћ имају она два голушава тића, што су онако брижно заклоњена у кугу гнездашца? Ст, С. Н. Д в е ж е љ е Тамно, а поднизано живим алемовима, спустило се вече. Звездано вече. Корачајући кроз тишину, уздигнутим погледом ја продирем у тајанствену дубину, милујем дробне ђердане и немо обожавам најлеишу Лепоту. Она се осмејкује, трепери и блиста; сјајним осмејцима засењује очи и обара поглед, збуњује мисли, повија главу, заноси тело. Ох! само се одморити; ослонити се, као ноћ о земљу, па, треперити са звездама и уздисати са ветрићем!

Сунце се склонило. Још један поглед и ево мрке трепавице се склапају над плавим небесним оком; оно се опире још мало... али — већ и сасвим ишчезну његов сјај. Растегнута трака друма, бачена између зидина од кишастих брежуљаке, набрана и савијена погдегде, увире тамо у даљини, пред очима, под мрке бедеме, а они расту и развијају се у брда и нланине... Ноћ се спушта... Осећања се дижу, гомилају се, бујају: снагу, слободу, могућност имати па јурнути у сумрак, у даљину; грабити иланине, летети кроз природу, ишчезнути... Ст. С. Н. У м љетцима — пјесма у пролазу Венеција! Чудан град, као што је и његова прошлост. Да, увијек чудан! И сваким даном сво тужнији, све блеђи. У бури живота све више у забораву. Умире! Пожурите, видите то, осјетите!.. Дођите! — али на

прстима, ко у храм, у стари, давни храм!.. Ах! Маркова пијаца иати нод корацима досадних туђинаца!.. Ту се ироводе медии мјесецИ, прве брачне ноћи, ту — у гробљу! У палатама великпх артиста, божанских артиста — Нијемци удесили хотеле. Свакоме је угодно. Све весело. Свугдје живот. Само Венеција — издише!.. — Осјећате ли ви то! ? Не!? Онда, што ћете у њој ?!... Колумбо и Наполеон! Обојица ослободиоци свјетова, а у исти мах гробари Венеције.! Али Италија се рађа. Вјеше ли умјЗо Рим? Не. Он је живио у Венецији и Венеција је живила зато што је бнла — Рим, а у њеној смрти рађа се Италија и на гробовима Тицијаиа, Тинторета, Т>ор1)Она и других, она васкрсава нуна крви и новог живота, ко млада, једра плаиинка са нарамком веселе и здраве дјеце, као омиљено чедо идеја своје савремености!... Но све се доноси у самом себи. Смрт нигдје не изостаје. — И Италија, ко и Рим, ко и Венеција, умрећо у иаручју своје дјеце — идеја и захтјева доцнијег доба; умреће у загрљају нечег новог, неизбјежног, што мора доћи. Вријеме ће је иостарити: отети јој свјежину, младост, здравља; дах ће јој ностати тежак, мучиће је живот и она ће хтјети да. умре. Живот је времена као и живот индивидуа. Све ишчезава у својим тренутцима бола и радости. Осјећања тренутака наша су вјечност, наш живот. Нико их не може осјетитп, појмити, већ ми!.. Далеку, врло далеку Италију ноложиће њезииа рођена дјеца у гроб, ни она неће разумјети ни један бол, ни једну сузу, ни једну ријеч своје мајке. Вјекови не преносе тренутке. Покољења неће разумјети језик својих отаца, оии га могу само слутити, а то је иепрозирио, нејасио, као тражити у својој души израз укоченог ногледа мртвачева!... Оии иеће имати ни толико појезије, да бар дижу у старим палатама хотеле. Они у својој души неће моћн трансФормовати ни један титрај удаљеног доба, ии један бол његов; они ће бити бескрајиа садашњост која не оставља никакве прошлости. А то је тако близу! Чини ми се већ смо ту!... Или: зар има још свијета што хо/гс и што може да разумије живот пирамида и смрт Олимпа!... АсНо, УепегЈа! Ђа^омо

Јудпн пољувац (сликао К. А. Грииел). — „Усгавши од молитве дође к учепицима својим, и иађе их а они спавају од жалости, и роче им: што спавате? устаните, молите се Богу да не паднете у напаст. Док он пак још

говораше, гле, народ и један од дваиаесторицо, ко.јн се зваше Јуда, иђаше пред њима, и приступи к Исусу да га цјелива. Јер им ово бијаше дао знак: кога целивам онај је. А Исус му речо: .Туда! зар цјеливом нздајеш