Нова искра

апеорбована је ситницама без велике вредности, ансорбована је лакии и површним мислима које су им порушиле с лица ону сетну збиљу, а што је такође један од ретких украса девојачких. Гледати на свет и на живот лако и новршно — можда није баш тако рђав метод; али кад се због површног гледања на живот и због веровања у неприкосновоност многих друштвених конвенција у току самога живота наиђе на многе недаће и неприлико — није ли онда и то тема о којој би наше девојке требало бар ио који пут да с мало више пажње размишља.ју ? Али многе наше девојке тако су се уживеле у те сићушне мисли и обзире, што им међутим само друштво натура, да и не виде како су им због тога бледи и узани видокрузи у којима им пролази младост њихова. И ако од њих не треба тражити да још у тим годинама премшпљају оне меланхоличне мисли о пролазности свега, а оно их треба упозоравати да има путева којима се кроз овај живот са најмање потреса може ићи, а то су путеви на које указују чиста и мирна девојачка савест и дужпост без обзира на све остало. Те мисли не само да нису такве природе да усталасавају мирне воде њихова девојаштва, но : па против још лепшим бојама осветљавају хоризонте њихове младости, наде и снова. Па онда, колико се мени чини: данашње девојке нису довољно свесне оне велике, оне колосалне улоге што је њима у друштву додељена, јер би иначе многе од њих са витпе достојанства и, што је главно, много мирније игале стазама својим. Оне, на пример, не би требало никад да смећу с ума: да су у њиховим малим рукама најбитнији интереси народа; да од њих зависи у многоме будућност народа, јер оне моделују душевну страну младића, то јест будућих активних радника друштвених. У колико оне буду више, у толико ће се и они све вигае дизати. А за то нагаим девојкама не треба много. Нека се само труде да им ореол девојачки буде вазда имакулатно чист; нека у присуству њихову не остане некажњен и онај најслабији, онај најудаљенији покушај заборава њихове девојачке чистоте и осетљивости. На своје девојачко име и девојагатво нека не гледају само кроз наочари моментаних интереса и данагањице, но нека који пут погледе и кроз копрену вечности. Нека се само свака од њих ма

и наретко упита: чему је упућеи њои свакидањи рад; шта она хоће, гата сматра за циљ, за иоследњу мету свога живота? и, нека буде уверена, осетиће како ће јој се носле тих питања у дугаи разведравати. Може јој после стаза живота и ие бити посута цвећем, па ће се ипак девојачка појава њена одржати на достојној висини. Могу је после сналазити и неприлике и недаће, па да се и поред тога ие изгуби нигата од оних светлосних тонова ко.ји прате девојке кроз живот, чак и онда кад зађу у године, чак и онда кад ностану старе тетке. Нимбус њихов девојачки чак ни тада неће нигата изгубити од светлости своје, јер есенција њихова бића, љубав у најразиоврснијим

појавама својим, не само да с годинама нитпта не губи, ' но на нротив све вигае добија. Мало је девојака које су јога у првим годинама девојаштва свога озбиљно мислиле о будућности, и које су, идући еветлим стазама, биле спремне на све, па и на евентуалност да ће можда остати неудате. И то је у осталом сасвим природно; али кад већ наступи тај случај, зашто многе девојке бар тада не помишљају на свој дево.јачии понос, који их, то треба да знају, никада, на ни у том случају неће изиеверити. Јер и кад је и удадби, као и свим поступцима и свим обичајима и установама људским, крајњи циљ миран и задовољан живот, зар за девојке нема пута и начина па да и мимо ње иду и мирно и достојанствено своме крају. 0 овим гато сам рекао, намера ми је била да истакнем у нагаем другатву девојачки тип; да самим девојкама предочим, како се велика и неисцрпна сила крије у њиховим иежпим девојачким срцима, и како саме оне не би

Католичка Саборпа Црква у Котору